Izvor: Vesti-online.com, 16.Dec.2017, 01:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Naših prvih 25 godina (13): Major među prvoborcima

Brod "Vesti" i danas uspešno plovi, uprkos svemu što se u međuvremenu desilo, svim mogućim lomovima, burama i krizama koje su potresle i potresaju svet. Nisu ni "Vesti", naravno, mogle da prođu bez ogrebotina i poteškoća, ali ipak nema ništa od sigurnog brodoloma koji su nam zlotvori zloslutno proricali i najavljivali, "na površini" smo, evo, dočekali i 25. godišnjicu.

Milan Jovanović, među kolegama i prijateljima i izvan "Vesti" poznatiji po nadimku Major, u ovu redakciju >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << je došao već početkom 1993. godine iz "Večernjih novosti", tada najtiražnijih dnevnih novina, i to ne samo na prostoru tadašnje već "krnje" Jugoslavije. Možda je sećanje ovog omiljenog urednika, dugogodišnjeg šefa deska u "Vestima" - u jednom periodu i zamenika glavnog urednika - najprikladnije da se zaokruži ova kratka "istorija" našeg lista, njegovog nastajanja i dvadesetpetogodišnjeg delovanja i sazrevanja:

- Dok je do lakata bio zamazan čačanskim pečenjem i rakijom istog porekla, tadašnji glavni urednik "Večernjih novosti" Rade Brajović nije ni slutio da, tog januara 1993. godine, u stvari, ne častim za već izvesni prijem, već za odlazak. U "Vesti" - kazuje ovaj dobrodušni i uvek šeretski raspoloženi čovek.

Bio je to šok ne samo za mog tadašnjeg urednika sportske rubrike Vojimira Jovšića, već i za moju mučenu majku koja je kršila ruke:

- Pa, zar iz državnih u privatne novine?!

Nisam se, naravno, nikad pokajao, mada sam slatko novinarsko pero zamenio redaktorskom i uredničkom stolicom odakle se ne vidi ni Sunca ni Meseca. Kolege su mi govorile da sam buduću sjajnu karijeru sportskog novinara trampio za pare, ali neće biti da je tako.

Ko nije kretao od nule, taj ne zna šta znači probijati se na medijskom tržištu pored neprikosnovenih "Novosti", koje su u to vreme bile prepoznatljiv brend, za razliku od "Vesti", odojčeta koje je trebalo pažljivo gajiti da ne manjka pre nego što prohoda.

Svašta se prošlo u redakcijama od centra grada, preko bajkovitog Senjaka, do sadašnjeg Novog Beograda. Čast kolegama u Frankfurtu, ali ovde, u Srbiji su se pravile novine, naravno uz njihovu zdušnu pomoć i logistiku tamo gde je bilo najpotrebnije.

1. Sve zbog Leke Rankovića

2. Zemljak pružio ruku spasa

3. Živeli smo u paklu mržnje

4. Blagoslov nemačkog ministra

5. Bili smo kao porodica

6. Mesto pod evropskim suncem

7. Proročanstvo Dobrice Ćosića

8. "Vesti" prelaze Atlantik

9.  Meteorski uspeh u Australiji

10. Novosti" šalju lažnog advokata

11. U raljama medijske mafije

12. Istinski glas srpskog naroda

Može li se iz ovih 25 godina izdvojiti nešto posebno, nešto što se pamti celog života, što obeležava karijeru? Uh, bilo je toga ihaj, ali je glavni utisak ipak taj timski duh koji je u većem delu postojanja "Vesti" krasio redakciju.

Dešavalo se da se ne razdvajamo po 48 sati. Krene se "na po jedno", a završi se zajedničkim dolaskom na posao - sutradan, pa Jovo nanovo. Ne da posao nije trpeo, već se svakodnevnim druženjem samo učvršćivala veza među saradnicima, brisala se granica između novinara i urednika, bio je to TIM.

Bilo je za ovih 25 godina i teških, ali i komičnih situacija, pogotovo u ranim počecima kada su se svi mediji, pa tako i mi, dovijali za svaku vest - kaže Milan Jovanović Major

- Tako se desilo da je urednik crne hronike Slobodan Dukić za stubac na svojoj strani jednog dana jednostavno izmislio tako fantastičnu vest da je Mihailo Rašić, jedan od osnivača lista i glavni "nadzornik", na kolegijumu uzbuđeno naredio:

- Ova priča obavezno da se širi za sutrašnji broj!

Mi ostali koji smo znali o čemu se radi zbunjeno smo se zgledali i odgovorili: naravno. Srećom, neki drugi događaji su učinili da se izmaštana "vest" do sutradan zaboravi.

Ono što je bilo najteže izdržati bili su politički, a bogami i kriminalni pritisci, ali je strah bio više od toga da se ne poklekne, da se ne izdaju čitaoci koji su u nama uvek gledali jedini pravi pogled na svet.

Konkurencija koja je odanost trenutnom režimu stavila iznad interesa čitaoca brzo je nestajala sa scene. Mi smo opstajali, mukotrpno, ali časno, bez ijednog "državnog" oglasa, kao što je, uostalom, i sada.

Beogradske redakcije danas su prepune ljudi koji su se kalili i formirali u "Vestima", od novinara i urednika do fotoreportera i tehničkih urednika, i dalje emotivno vezanih za svoj prvi profesionalni izazov, što je možda i najveće priznanje ovim novinama i našem dosadašnjem radu.

Ne znam koliko puta sam dosad od "pouzdanih izvora" čuo da se "Vesti" sigurno gase, da je to pitanje ne meseca, već dana, da je stanje katastrofalno i da se to od nas krije. Izgleda da je istina ipak po onoj narodnoj: žuti žutuju, a crveni putuju, pa nek' se onda tako "gasimo" i narednih 25 godina...

Period bombardovanja je bio ubedljivo najteži u kome smo radili. Protiv straha se svako borio na svoj način. Zanimljivo je da su kolege u Frankfurtu brinule čak i više nego mi, gledajući dramatične slike eksplozija i razaranja na televiziji. Jednog jutra, dok smo kolega Branko Rajčević i ja, kao ranoranioci, čekali ostale da počne još jedna bitka s vremenom, zazvonio je direktni telefon iz centrale u Nemačkoj.

- Halo, Zoran je. Znate li da je Beograd noćas triput bombardovan - čuo se uzbuđeni glas Zorana Čadeža, tadašnjeg glavnog urednika.

Branko i ja smo prasnuli u neobuzdan smeh, jednostavno nismo mogli da se zaustavimo, pa je Zoran zbunjeno prekinuo vezu i na hitno sazvanom sastanku u Frankfurtu upalio alarm:

- Ljudi, moramo nešto da preduzmemo! Mislim da su ovi naši dole popustili sa živcima, ipak su pod bombama svaki dan, da vidimo nekako da im pomognemo... Sa našim živcima je, naravno, sve bilo u redu, samo smo sebi u jednom trenutku dali oduška, a ko i ne bi posle takve, "dojave", čak iz Nemačke - da smo bombardovani!

Nastavak na Vesti-online.com...