Izvor: Southeast European Times, 28.Nov.2013, 16:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzej u Bozkadi dobio priznanje UNESKO-a
UNESKO je vlasniku turskog muzeja dodelio nagradu za promovisanje mira i suživota.
28/11/2013
Serja Ješilčaj za Southeast European Times iz Istanbula -- 28.11.2013.
Hakan Gurunej od nedavno je dobitnik UNESKO-ovog priznanja koje je vezano za njegovo strastveno prikupljanje retkih školjki i čitanje izmišljenih priča o avanturama na ostrvu.
Gurunejev Centar za istraživanje lokalne istorije u Bozkadi dobio je UNESKO-ovu nagradu za „upoznavanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << sa grčkom kulturom na najbolji mogući način izvan Grčke i podršku širenju kulture mira između Turaka i Grka“.
Gurunej je nagradu primio u Atini, na svečanosti u Kulturnom centru UNESKO-a u oktobru.
Da bi opisao svakodnevni život Grka i Turaka sa ostrva, Gurunej je uradio stotine intervjua sa lokalnim stanovnicima. U muzeju su predstavljeni stari zanati, kao što su stolarstvo, obućarstvo, pčelarstvo i vađenje sunđera iz mora. Takođe je izloženo preko 30 staklenih artefakata iz lokalnih porodica.
Među tim artefaktima nalaze se predmeti koji su svakodnevno korišćeni kod kuće i na poslu, pisani dokumenti i slično.
Stare fotografije i mape, predmeti i dokumenti iz otomanskog doba, predmeti stranih vojnika stacioniranih na ostrvu tokom Dardanelskog rata 1915. godine, te sekcija posvećena istoriji vinarstva na ostrvu, takođe se nalaze među eksponatima.
Vangelis Kehriotis, docent na Univerzitetu Bogaziči, kaže da bi takav muzej mogao da znači više od predstavljanja lokalne istorije.
„On pokazuje kako zemlja kao celina prihvata svoje etničke manjine. Ta etnička manjina mogli su da budu i Kurdi ili Lazi. Time se naglašavaju raznolikosti naroda ove zemlje“, rekao je Kehriotis za SETimes.
Gurunej je prvi put posetio Bozkadu 1992. godine, u potrazi za retkim primercima za svoju kolekciju školjki. Toliko je zavoleo ostrvo da je počeo tamo da provodi svoja leta. On je 1998. u jednoj istanbulskoj knjižari naišao na stare razglednice ostrva koje datiraju još iz 1915. godine. Počeo je da prikuplja stare artefakte, što je rezultiralo ovom njegovom sadašnjom kolekcijom od preko 6.000 predmeta.
„Odjednom sam zatekao sebe kako prikupljam sve što mogu pronaći o ovom ostrvu“, rekao je Gurunej.
Drugi kolekcionari počeli su da pomažu dostavljajući mu svoje vredne kolekcije o Bazkadi, što je dovelo do nastanka muzeja 2005. godine.
Međutim, smatrao je da nije dovoljno stručan za kolekcionara istorijskih predmeta, pa je pohađao seminare o lokalnoj istoriji i muzejske studije i posećivao slične prostore u Amsterdamu, Parizu i Briselu.
„Želeo sam da shvatim kakav bi bio obim muzeja lokalne istorije“, rekao je on.
Kehriotis kaže da lokalni muzej ostvaruje svoju misiju kada na odgovarajući način odražava istoriju jednog doba ili stanovništva.
„Mislim da najviše što ovakav muzej može da uradi jeste da bude etnografski izvor o životima i istorijama ljudi koji su živeli u jednoj oblasti, a ne da bude samo kolekcija artefakata. Gurunejev projekat je odraz takvog razmišljanja. Izloženi predmeti i pribor mogu da privuku neku osobu da ih pogleda, ali ako možemo da je navedemo da pročita nešto više, onda će otkriti mnoge ljudske priče koje stoje iza tih predmeta“, rekao je on.
„Poput slučaja doktora Papadopulosa. Njegova životna priča je odličan odraz istorije četrdesetih godina. Po doktorovom životu možete videti sve turske brige i nedaće tog vremena.“
Strateški položaj Bozkade na ulazu u Dardanelski moreuz na severnom Egeju pružio je ostrvu savršeno vojno i komercijalno uporište.
Trgovci iz Venecije i Đenove sukobljavali su se u 11. veku oko prava na korišćenje Bozkade kao baze za skladištenje robe koja prolazi Putem svile ka Evropi. Kada su Otomani izvršili invaziju na ostrvo 1455. nastala su turska i grčka naselja. Grčko stanovništvo je bilo brojnije u odnosu na tursko u odnosu četiri prema jedan. Novom Turskom Republikom iz 1923. godine Grci iz Bozkade i sa susednog Imbrosa nisu bili uključeni u veliku razmenu stanovništva između Grčke i Turske, pa je svoju grčku većinu zadržalo sve do početka sedamdesetih. Međutim, mnogi Grci su se s vremenom preselili u Grčku.
„Grčka škola je zatvorena 1964, a talas straha zahvatio je grčko stanovništvo na ostrvu nakon velikog egzodusa Grka u drugim delovima Turske zbog pritiska koji je vršila turska vlada“, rekao je Gurunej.
Mihael Calikusu jedan je od tih Grka. Njegova majka je otplovila sa ostrva na susedno ostrvo Imbros. On je imao 6 godina kada su odlučili da odu u Grčku. Sada se vratio u Istanbul u potrazi za boljim poslom.
Sebe naziva jednim od „poslednjih Vizantijaca“. Calikusu hvali nastojanja muzeja da očuva istoriju Bozkade, ali ipak smatra da će grčka kultura uskoro iščeznuti.
Gurunej ističe da pokušava svom snagom da izbegne takav kraj.
„Trenutno ima samo 15 lokalnih Grka. Većina njih ima više od 70 godina. Kada ljudi sa porodičnom istorijom koja je vezana za Bozkadu dođu u posetu, trčim za njima sa svojom kamerom da bi mi ispričali svoje priče. Oni su jedini preostali izvori od kojih možemo nešto da saznamo“, rekao je Gurunej za SETimes.
Muzej je otvoren od 1. juna do 30. oktobra, od 10 ujutru do 20 sati uveče.
Nastavak na Southeast European Times...
