Izvor: B92, 06.Avg.2015, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Moja krivica je što sam se udala za Srbina"
Uz velike mere obezbeđenja na pozornici HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci održana je tribina "Žene u ratu", odnosno "Drugi rat", povodom 20. godišnjice "Oluje".
"Zajc": Nakon ratnog mirnodopsko nasilje
Kako je navedeno u saopštenju iz HNK Ivana pl. Zajca, ovim događajem pokušava se otvoriti javna debata o položaju žena u ratu i progovoriti o zameni ratnog nasilja nad ženskim subjektom »mirnodopskim« nasiljem kroz dominantne/muške narative o ratu.
U >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ovom događaju – u organizaciji riječkog HNK-a i Srpskog narodnog vijeća u suradnji s Documentom - Centrom za suočavanje s prošlošću – pet proteranih žena različitih nacionalnosti, u razgovoru s moderatorkom Vesnom Janković, ispričalo je svoja sećanja na ratne dane, preneo je Novilist.hr.
Afera "Selotejp"
Pet žena: dve Marije, Iva, Jelena i jedna koja je htela ostati neimenovana, u svojim su potresnim ispovedima evocirale ratne strahote.
"U to vreme sam s dvojicom maloletnih sinova bila u izbeglištvu u Zaprešiću, a suprug Branko je ostao u Osijeku jer je bio jedan od direktora pošte. Svaki dan, izuzev subote i nedelje, čuli smo se telefonom čim bi on stigao na posao. U ponedeljak, 25. novembra 1991. godine, otpratila sam decu u školu i potom čekala na njegov poziv. Javio mi se tek oko 16 sati. Grdila sam ga što mi se nije javio ranije, a on mi kaže da uopšte nije išao na posao, da mu je u petak pred kraj radnog vremena došao šef i rekao da je od ponedeljka na slobodnim danima te da ne ide nikuda iz Osijeka u slučaju da ga budu trebali. Nikada nije rekao da ga je strah, da ga je neko dirao, napadao. Ništa. Sutradan u 11 i 30 po njega je došlo troje naoružanih osoba, jedna žena i dva muškarca u odorama Hrvatske vojske. Pozvonili su na vrata i rekli mu da s njima pođe na informativni razgovor. Kazali su mu da ne treba da ponese dokumente jer će se brzo vratiti. Nakon pola sata je tih istih troje ljudi došlo u našu kuću, ali ovaj put bez njega. Odvezli su naš automobil iz garaže. Od onda ga više nikad nisam videla ni čula", ovako je svoju priču počela Marija, koja je istražujući što se dogodilo s njenim suprugom doznala da je njena jedina krivica to što se kao Hrvatica udala za Srbina. Međutim, njen odgovor je da se nije udala za Srbina nego za čoveka. Krivci za smrt njena supruga na kraju su pronađeni, a ubijen je u slučaju "Selotejp".
Kalvarija
Druga Marija živela je kraj Knina i u vreme rata bila je devojčica. Tačno pre 20 godina našla se u koloni i stigla kod rođaka u Beograd. Danas živi u Zagrebu.
Iva je ispričala ratnu kalvariju koju je prošla u Vukovaru, a potresna je bila i ispovest žene iz Mostara, iz bošnjačko-muslimanske porodice.
Na kraju je svoju priču ispričala medicinska sestra Jelena koja je do rata živela u Slatini.
Premda su različitih nacionalnosti i porodičnih prilika, ovim je ženama zajedničko da su tokom poslednjeg rata proživele neku vrstu mučenja i torture, izgubile su članove porodice, javno su ismejavane ili su trpele dugogodišnju društvenu izolaciju.
Reč je o sećanjima koja otvaraju drugačiju perspektivu, odnosno o pokušaju da se ispričaju i čuju one priče koje uvek ostaju negde na marginama ili nikad ispričane.
Na početku tribine tekst o ratu pročitao je Bojan Glavašević, pomoćnik ministra branitelja, koji je istaknuo da je rat najgori jer čoveku oduzima ljudskost.
Ukazujući da rat dehumanizuje dugoročno, Glavašević je naglasio da o ratu treba govoriti – i radi onih koji su u ratu stradali, i zbog onih koji su ga preživeli, ali i radi onih koji rat nisu doživeli i nemaju sećanje na ratne patnje.
Bojan Glavašević zaključio je da u samome ratu nema ničeg dobrog i da se ne sećamo rata nego ljudi.
Zbog performansa ratni veterani i navijači Armade održali su protest u centru Rijeke i ispred zgrade pozorišta uz nacionalističke pesme i pogrde upućene reditelju Oliveru Frljiću i gradonačelniku Vojku Obersnelu.
