Izvor: Blic, 08.Okt.2009, 11:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mladić bez porodice, posla i adrese
Kikinda - Otkako je pre pet godina izašao iz Doma za nezbrinutu decu u Ćupriji, Goran Kiralj (23) iz Kikinde više nema stalnu adresu stanovanja. On živi „od drugara do drugara". Oni ga primaju na duži ili kraći period. Nema ni porodicu, ni stan, ni stalni posao, ni rodbinu koja bi mogla da mu pomogne. Od malih nogu o njemu je brinuo Centar za socijalni rad, hranitelji i ljudi dobre volje. I njegova sestra i trojica braće, od kojih su dvojica sa posebnim potrebama, žive u domovima >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za nezbrinutu decu u Sremčici, Požarevcu i Novom Sadu.
Ni opština ne može da pomogne: Goran Kiralj
Snalazi se sam, radi povremene poslove. Od opštine tražio kuću ili stan za trajan smeštaj ali rešenja za njega nije bilo. Pošto je punoletan trebalo bi da se zaposli i sam se izdržava. Centar za socijalni rad nema stanove za ovakve slučajeve, nema ih ni opština, a Kikinda nema ni „kuću na pola puta" za decu koja izađu iz doma za nezbrinute. Tako je Goran ponovo prepušten sudbini i dobroj volji i samilosti onih koji ga poznaju.
- Od kad znam za sebe o meni drugi brinu. Najpre sam bio u hraniteljskoj porodici u Bašaidu kod Biserke Budurin. Kada je ona umrla imao sam tri godine i od tada sam živeo o domovima za nezbrinutu decu. Najpre u Pančevu, gde sam završio treći razred osnovne škole, onda osam godina u Knjaževcu, pa još dve u Ćupriji. Tamo sam završio srednju školi za kuvara. Odatle sam izašao pre pet godina i više nemam gde da živim - ispoveda se mladić.
Po izlasku iz doma u Ćupriji Goran se vratio „kući" u Kikindu, ali pošto porodičnog doma nije imao, ali ni uslova da samostalno nastavi život, Centar za socijalni rad smestio ga je u Gerontološki centar. Tamo je bio dva meseca, ali kaže da više nije mogao.
- Nisam više mogao da izdržim sa starim ljudima. Napustio sam dom i prijavio se da idem u vojsku. Odslužio sam vojsku, a kada sam se u decembru prošle godine vratio, opet nisam znao gde ću. Obraćao sam se ljudima u opštini, ali niko nije mogao ili nije hteo da mi pomogne. Od decembra živim od drugara do drugara, non-stop šetam. Treba mi krov nad glavom i molim nekog da mi pomogne - traži Goran Kiralj.
U Centru za socijalni rad kažu da znaju za sudbinu ovog mladića od najranijeg detinjstva, ali da trajan smeštaj ne mogu da mu obezbede, jer ustanova nema socijalne stanove.
- Goran ostvaruje prava po Zakonu o socijalnoj zaštiti. Pre nekoliko meseci postao je korisnik narodne kuhinje, socijalnu pomoć može da dobija devet meseci godišnje, a preostala četiri mora da pronađe posao i da se tako izdržava. On povremeno dobija jednokratnu pomoć od naše ustanove - kaže v.d. direktora Centra za socijalni rad Mirjana Barošević.
Ni komisija za raspodelu opštinskih stanova trenutno nema stanove na raspolaganju. Predsednik komisije Milorad Mandić kaže da su neki stanovi dugogodišnjim korisnicima dati u otkup.
- Kad bih imao neku kućicu, radio bih baštu. Kupio bih i neke životinjice, pa bih se izdržavao od toga. Imao bih krov nad glavom i mogao bih da se prehranim - mašta Goran o skromnoj budućnosti.
U potrazi za poslom
Radim sve i svašta. Istovarujem kukuruz, utovarujem pesak, ugalj i radim druge fizičke poslove. Ali ovakvih poslova ima samo leti. Juče sam išao u Bašaid, ceo dan sam tovario kukuruz i zaradio sam 1.000 dinara. Imao sam hranu. Prekjuče sam zaradio 500 dinara. Dnevno se može zaraditi od 500 do 800 dinara. Sada živim u kući kod jednog drugara. On i njegova porodica dali su mi jednu sobu. Ništa im ne plaćam, ali ne znam koliko ću dugo ostati kod njih, kaže Goran Kiralj.
