Izvor: Politika, 02.Maj.2014, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Marinkova bara nema ni park za najmlađe
Sve je isto kao i pre nekoliko decenija, kada su umesto pravih kuća u ovom voždovačkom naselju mahom bile udžerice i prizemna domaćinstva
– Nemaju deca gde da nam se igraju loptom, jure je po ulicama. Samo čekamo kada će neko, ne daj bože, da ih pokosi. To ti je danas Marinkova bara – ozlojeđena je Marica Milenković, domaćica koja u ovom voždovačkom kraju živi već četiri decenije. Nekada je ovuda prolazilo manje automobila, priseća se ona, pa je bilo i nekako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sigurnije. Sada su sve ulice asfaltirane, ali je jedna od njih, prvi deo Braće Jerković, koja preseca glavnu Ulicu Jaše Ignjatovića, prvi put presvučena asfaltom tek prošle godine.
– Danas, istina, imamo kanalizaciju, kompletnu infrastrukturu, kuće su nam od cigala, a ne od blata kao nekada, čak imamo i kafanu, ali zato ne i igralište. Svako brine o svom imanju, ali mnogo je prljavije i lošije da se živi – kaže žiteljka iz Ulice đakona Avakuma.
U priču se uključuje komšinica koja tvrdi da splet uličica oko Jaše Ignjatovića, nadomak Dušanovačkog mosta, zapravo ni ne pripada Marinkovoj bari.
– Čujem o čemu pričate, pa bih samo da vas podsetim da izvorno Marinkova bara nije ponikla u ovoj nizini, već poviše odavde, od starog Zarićevog imanja, prema Mokroluškoj ulici. Nije tačno ni to da su ovde kuće bile od blata, to bar znam jer sam žiteljka još od 1936. godine – ljutito će komšinica koja nije želela dalje da otkriva tajne voždovačkog kutka duž autoputa.
– Nije baš sve tako, ali ajde ako tako kaže – pomirljivo će Marica. Velika promena u ovoj četvrti usledila je kada su stigli raseljeni s Kosova, a od pre nekoliko godina broj žitelja „popeo” se na više od pet hiljada i zbog došljaka, posebno onih iz Leskovca.
– Nisu oni ovde zato što im se sviđa, već zato što cena zakupa stanova nije previsoka. A u Beograd su prevashodno stigli da bi prodavali robu na pijacama – ističe ona.
Među komšijama je i Jasmina Petrović iz obližnje Dušanovačke ulice, koja se u Marinkovoj bari nastanila pre pola veka.
– Sve je isto kao i pre 50 godina, samo su tada umesto pravih kuća mahom bile udžerice ili prizemna domaćinstva – priseća se Jasmina, kivna na opštinske i gradske vlasti što su zaboravili na ovaj kraj u kojem i dalje nema terena za najmlađe.
Inicijativa koju je pre pet godina pokrenulo Udruženja obožavatelja hip-hop muzike „Radivizija” da se u Marinkovoj bari sagradi nekakav park, šetalište ili drugi javni prostor, nažalost, nije urodila plodom.
– Zaboravili su nas, to je jedina istina, a mi starosedeoci smo čak i prokrčili deo terena duž autoputa kako bi neko mogao da podigne kutak za najmlađe. Plac i dalje zvrji prazan – razočarana je Marica.
Početkom 19. veka vladao je oberknez od Avale – Marinko Marinković
Stanovništvo Marinkove bare nekada su činili radnici, službenici, zanatlije, trgovci, dok su danas mnogi ostali bez posla pa krpe kraj s krajem ili žive od penzije. U kraju nadomak leve obale Mokroluškog potoka, oko mesta gde su se Duboki i Kumodraški potok ulivali u Mokroluški, bilo je mnoštvo pekara, mesara, bakalnica, piljarnica, kafana, čak i narodna kuhinja. Od brojnih zanatlija, ostali su tapetar, pekar, nekoliko frizera i restoran „Romana”.
A sve je počelo početkom 19. veka, kada je navodno ovom oblašću gazdovao Marinko Marinković, oberknez od Avale. Po njemu je ime dobila šuma oko današnjeg Centralnog groblja – Marinkova šuma, a kasnije i naselje koje je niklo u blizini. Pola kraja se izgradilo u nizini, a drugi deo na brežuljcima i njihovim padinama prema današnjoj Zaplanjskoj ulici. Najznačajniji događaj za život ovog dela Beograda bilo je otvaranje OŠ „Branislav Nušić” 1935. godine.
M. R. B.
objavljeno: 03.05.2014.
