Izvor: Politika, 12.Nov.2013, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lopta je u polju akademskih institucija
Otvoren pristup ima 9.946 časopisa, a od toga se za objavljivanje plaća u njih 2.653
Kako urednici i recenzenti kontrolišu samo način predstavljanja rezultata, formalnu organizaciju teksta, korektnost i snagu argumenata i zaključaka, a ne proveravaju tačnost rezultata istraživanja, časopisu se, ako prihvati tekst, nameće ozbiljna neizvesnost, te onda poverenje dolazi u prvi plan. Ili lakovernost, kao što reče jedan moj prijatelj.
Ekstremni primer poverenja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je čuveni „preprint”, „arHiv“ (tako se zove; www.arxiv.org). On nema recenzente, sve se objavljuje – na ličnu odgovornost autora. Članak često i ostane kao jedina „publikacija”. Utvrđivanje vrednosti članaka ostaje na naučnicima koji ih čitaju, kasnije i na naučnim institucijama. Dakle, oslanja se samo na poverenje! Zato je veoma lako prevariti jedan časopis. Časopisi koji se izdaju u zemljama u razvoju nemaju adekvatnu lektorsku službu i tolerišu čak i „neidiomatski” engleski, te su oni prava žrtva za takve „lovce” kao što su ove naše kolege.
Slično je, mada je to manji prekršaj (ali ipak moralni prekršaj!) kad se podmetne lažni članak, pa se ipak povuče pre nego što je objavljen, kao što je uradio, sa sličnim ciljem, nedavno Bohanon (http://www.sciencemag.org/content/342/6154/60.full). Otvoren pristup (open access, OA) ima, prema analizi Directory of Open Access Journals (DOAJ, http://www.doaj.org), 9.946 časopisa, a od toga se za objavljivanje plaća u 2.653 časopisa. Bohanon je analizirao samo OA časopise u kojima se ne plaća objavljivanje. Znači da motiv za površnost u recenziji kod ovih časopisa nije ležala u finansijskoj dobiti (kao što izgleda da u načelu veruje profesor Radovanović) već pre u drugim razlozima, kao što su nedostatak radne snage, nemotivisanost, površnost u radu i sl.
Postoje mnogi globalni načini koji bi mogli da se koriste kako bi se sprečilo štampanje naučnih članaka male vrednosti i hiperprodukcija časopisa i naučnih radova. Verovatno bi sami univerziteti ili organizacije koje prate izdavaštvo u nauci morali aktivnije da kontrolišu časopise. Same akademske institucije mogu i trebalo bi da se time bave, da češće rediguju svoje liste časopisa i koriguju njihovo bodovanje; nešto slično se dogodilo u Nemačkoj, gde je organizacija Arbeitsgemeinschaft der Wissenschaftlichen Medizinischen Fachgesellschaften e.V. (AWFM) 2005. godine uvela korekcije srednjeg impakt faktora (IF) za pojedine medicinske oblasti (http://www.awmf.org). Univerzitet je takođe samostalna institucija koja ima takvu mogućnost, mada je neophodno da takva institucija bude nezavisna od interesnih grupa koje uvek postoje na univerzitetu. Zato će na Univerzitetu u Beogradu biti veoma teško ostvariti tako nešto.
Nekritička težnja za velikim zbirom IF po svaku cenu stimuliše masovnu produkciju bezvrednih radova. Istovremeno, diskreditovanje malih časopisa, koji nekad štampaju visokokvalitetne radove, nepravedno promoviše naučni rad visokobudžetnih institucija i unazađuje male institucije. Pretpostavljam da je težnja ka ukrupnjivanju naučnih institucija razlog što profesori Teodorović, Radovanović i drugi slave pomenutu „dobronamernu” prevaru. Sličan trend postoji i na Zapadu. To je shvaćeno i odskora se uvode mnogi mehanizmi kako bi se to negativno ukrupnjavanje sprečilo. Pretpostavljam da bi metod ocenjivanja naučnog rada koji se ne bi zasnivao samo na jednostavnom sakupljanju parametara kao što su IF, h-indeks i sl. i koji bi procenjivao unutrašnju naučnu vrednost radova, nagnao istraživače da počnu da publikuju manju količinu radova, ali boljih, od kojih bi autori, u procesu evaluacije njihovog naučnog rada, imali veće koristi. To bi možda smanjilo pritisak na izdavače i potražnju za časopisima, umanjilo bi poplavu trivijalnih naučnih radova i poboljšalo kvalitet nauke. Mislim da lopta nije u polovini polja naših „šaljivdžija”, već u polju akademskih institucija.
Profesor univerziteta, Pariz
Dragan Pavlović
objavljeno: 12.11.2013.
