Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 17.Mar.2018, 14:20   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Medijska izolacija

Kako smo mogli tako dugo da živimo bez vesti, bez novina, bez dnevnika, čak i bez besmrtnog dvojezičnog izveštaja o vodostanju? Kako li je tek našim starima bilo, čuo si ono što ti vikne dobošar, u mom slučaju prvi komšija Paja, ili ono što bi retki namernik čuo u srezu, ili u opštini, a to je bio Perlez! Jedino se o Karlici, begešaru i šefu porodičnog orkestra pomenutom u poglavlju o muzičarima, pričalo da „ne može brez novina“. Legenda koju nije potvrdio nijedan očevidac >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << veli da je čitao ne baš svežu vest, da se prevrno voz, ali je novine držao naopako, uveren da su se lokomotiva i vagoni listom prevrnuli na krov, pa im se točkovi još okreću kao što se miču noge bube koja se nesrećnim sticajem okolnosti našla na svojim leđima i čeka da je vetar spase.

Bilo je pojedinaca i pojedinica koje su se starale da makar mesne vesti dopru i do najzabačenijeg domaćinstva (ko se s kim švalera, ko najviše odorava svake godine i dokle tako misli, koja se žena u potaji propila - muškarci su imali ljudsko pravo da budu viđeni pijani sto puta). Baba Kosana Maksimova je posećujući mnoge kuće ujednačavala, ali i iznova remetila nivo informisanosti, jer bi u svaku novu posetu ušla sa maločas primljenim k znanju vestima. Međutim je one koji bi se odveć raskokodakali pričajući o porodičnim nesuglasicama, o postupcima ili o čuvstvima koja su bila nepoželjna, umela baba Kosana da podseti: „Ako ko ima kakve tajne, nek ne govori kad sam ja tu!“

Jocina se znači mati kod svojih izvora zalagala za autocenzuru, zašto, nije htela da obilje činjenica ona sortira po stepenu tajnosti, nije prihvatala obavezu da čuje nešto što će imati da taji: ono što je znala kad-tad će kazati drugima, taj koga bude odala može posle kolko oće da se jedi i da se kaje, al ne može da se naburi, jer je blagovremeno dobio besplatnu poduku o neželjenim dejstvima.

Zajedno sa elektrikom stigao nam je i bioskop, čudo negledano nikad pre toga u povesti, u žurnalu smo videli kako izgleda Titova žena (Maršala smo već znali iz čitanke, u poslednjem stadijumu njegove partizanske vitkosti, sa šajkačom, oštrih jagodica, odlučnog da se suprotstavi ne samo Hitleru nego i Staljinu), videli smo Mošu o kome smo već znali jedan vic koji nije ni danas za štampu ili za gledaoce mlađe od osamnaest godina, videli smo kako školski brod „Galeb“ seče valove Sredozemnog mora preko kojeg se u taj mah iz toplijih krajeva vraćaju laste i rode, videli smo kako izgleda pravi car, Joca ga je zvao Selaise, svi smo bili iznenađeni što je car tako slab, kost i koža: na našem se predsedniku videlo da je uveliko oporavljen od neprijateljskih ofanziva, desanta na Drvar i suve hrane, te verne pratilje gerilskog ratovanja...

U bioskopu smo prvi put videli odrasle ljude od kojih nijednom ne fali ni jedan jedini zub, Amerikanci, muškarci, izbrijani ne zna se kakvim brijačima, sa razdeljcima, u odelima sa dotad neviđenim kod nas reverima, žene u letnjim haljinama, i one sve sa isto lepim, odgovarajućim zubima; svesni toga kliberili su se glumci i glumice iz sve snage, i kad treba i kad ne treba, zubi im svi sortirani ne treba lepše, e, pa nećemo ni mi žaliti kaladonta, i ima da idemo u Perlez da nam se blombira zub čim ga napadne karijes koji se u našoj oslobođenoj zemlji odomaćio, kao što je tifus likovao dok je bilo partizana.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...