Izvor: medio.rs, 26.Apr.2016, 21:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko je sampion u psovanju Srbi ili Hrvati
Srbi, baš kao što nisu narod najstariji, nisu ni najstrastveniji psovači, mada žele da to budu. I Hrvati su se otimali o titulu najvećih evropskih psovača, ali ni oni nisu pobednici.
Trudimo se mi narodi stare Jugoslavije, žestoko psujemo, ali pobednici su Mađari. Oni psuju najstrašnije!
Neki lingvisti pretpostavljaju da najpopularnija psovka svih vremena, ona kako neko upravo polno opšti s vašom majkom, potiče baš iz Mađarske.
Psuje se od pamtiveka. >> Pročitaj celu vest na sajtu medio.rs << Najmanje 7.000 godina, tvrde naučnici.
Psuju pametni i glupi, stari i mladi, žene i deca, bogati i siromašni, prostaci i gospoda, optimisti i pesimisti, ateisti i vernici…
Radovanu smo se tako svi slatko smejali i uvek ćemo mu se smejati
Psovanje je jedini fenomen koji je uspeo da izbriše razlike među generacijama, epohama, ideologijama, nacijama i staležima. Nailazilo je na tom putu na žestoke otpore i neprijatelje.
U starom Rimu psovače su kažnjavali smrću, u Škotskoj su im u 9. veku sekli jezike, a u Francuskoj u 13. veku žigosali su ih posred čela. Džaba! Psovanje je opstalo.
I Obama javno psuje
Narod više veruje liderima koji psuju
Čak i ugledne javne figure mogu da psuju, a da ne ugroze sliku o sebi. Naprotiv. Istraživanja javnog mnjenja pokazala su da je poneka psovka Baraka Obamu i Donalda Trampa učinila humanijima u očima građana. Studija Korija Šerera i Breda Sagarina s Univerziteta u Ilinoisu pokazuje da su govornici koji na pravom mestu, u pravom trenutku i u pravoj meri upotrebe psovku mnogo ubedljiviji od onih koji nikada ne psuju. Javnost ih smatra odlučnim i sposobnim liderima, koji veruju u ono što govore.
Opstalo je zato što je moćnije i kompleksnije od pukog zla, primitivizma i agresije.
Psovanje ima emocionalni potencijal koji izaziva bržu, jaču i složeniju reakciju od svake druge fine reči.
U p…. materinu čuje se kad tresnemo laktom u kvaku, cevanicom u ivicu kreveta ili nečim trećim u nešto tvrdo. I to nije slučajno. Naučnici s Univerziteta „Kil“ dokazali su da psovanje deluje kao sedativ ili bilo koji drugi lek protiv bolova.
Učesnici eksperimenta držali su ruke u ledenoj vodi i psovali. Zatim su ponovili test – držali su ruke u istoj toj ledenoj vodi, ali ćutke. Pokazalo se da su mogli duže da izdrže hladnoću dok su psovali nego dok nisu, što dokazuje dapsovanje povećava prag tolerancije na bol. Međutim, psovke jače deluju kod ljudi koji ne psuju često, pa nisu postali rezistentni na ovaj vid terapije.
Da bi psovka ispoljila analgetička svojstva, mora da se izgovori s punim žarom, iz srca. Mehaničko mrndžanje ne deluje.
Psovanje, međutim, ne leči samo fizičku bol već i duševnu.
Momak vas je ostavio. U tom trenutku za vas život nema smisla i neće ga nikad ni imati. Osećate se jadno. Plačete. I sigurni ste da ovo nikad neće proći.
A onda dođe naoštrena ekipa vaših drugarica i započne ritual psovanja i pljuvanja: „Ma da se nosi bre on u p. m., kreten glupi, mamicu mu ružnu, dabogda mu ovo, dabogda mu ono… I on mi je neki k.! Nek crkne!
Treba umeti
Psovanje umanjuje emotivnu patnju i stres, smanjuje rizik od kardiovaskularnih oboljenja, ublažava bol, rasterećuje i jača osećaj zajedništva, ali samo ako psujemo tako da se ružne reči pretvore u lek, a ne u prostakluk i agresiju
Po pravilu, što je ljubav među drugaricama veća, asortiman psovki je širi, a sam ritual psovanja traje duže. Prvobitna privrženost i lojalnost među drugaricama postaju još jači pod rafalom ružnih reči.
I, gle čuda, na početku slomljeni, vi ispravljate kičmu, podižete glavu, puštate jezik, jezik se račva, psovke lete, smeh se ori... I zaista, da fenomen rasterivanja patnje i širenja ljubavi metodom psovanja, koji smo svi iskusili, postoji, naučno su dokazala su istraživanja Univerziteta „Ist Anglija“, SAD.
