Izvor: Politika, 12.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izvorno svira užička truba
Užice – Guča je jedna i jedina, truba je srpska, nacionalna – u zanosu koji ona stvara, u čaroliji njenog zvuka, nikakve podele se ne priznaju. Kad zasvira, ma odakle došla, svim poklonicima zagreje dušu. Ako, ipak, neko u svirci orkestara stilove i razlike prepoznaje, onda majstorsko umeće trubačko uglavnom deli na užičko i južnomoravsko. Dva posebno uspešna stila uvek ukrštenih kopalja za nagrade na dragačevskim saborima, a, opet, dve polovine jedne zlatne jabuke, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << srpskom trubom zvane.
Kad je o užičkom trubaštvu reč, odvajkada se ovaj kraj dičio vrsnim majstorima i uigranim orkestrima. Još od prvih seoskih sastava opremljenih skromnim, često ulubljenim instrumentima, sa jedinim nastupima po seoskim vašarima, prelima i veseljima, njihovu svirku je krasila izvornost, duh tradicije, zvuci boja narodnih. Bez mnogo kitnjastog i previše improvizacije – skladno, u ritmu brzog narodnog kola, ređe "povozitog", ili kakve sporije izvorne pesme.
Sredinom minulog veka pojedina sela pročula su se po dobrim trubačkim sastavima i nadarenim samoukim pojedincima. Mada sve još u povoju, znalo se tada za trubače iz Krvavaca i Zlakuse, iz Milićevog sela i Tubića. Kad je, početkom šezdesetih, počela da se ispisuje istorija Dragačevskog sabora u Guči, krenulo je i ozbiljnije bavljenje trubom u užičkim selima. Stariji su učili mlađe, umeće se prenosilo s kolena na koleno, u nekim kućama bavljenje trubom bilo je poput kakve porodične manufakture. Nijedno seosko veselje tada bez trubača nije moglo da se zamisli, sve se sjati kad svirka krene, kad kapelnik zubima napravi na trubi "digtung" da vazduh ne prolazi. Harmonika je tek u novija vremena ovde tražila svoje mesto.
I onda, na talasu takve zanesenosti trubom, talentovaniji počeše i Guču da osvajaju. Starije generacije znale su za Radovana Babića, majstora trube iz Milićevog sela kod Požege, koji je među prvima iz užičkog kraja utisnuo nezaboravan pečat Dragačevskom saboru. Početkom sedamdesetih Gučom je neprikosnoveno vladao sastav Milivoja Stanimirovića zvanog Zec, trubača iz Krvavaca kod Sevojna, jedinog koji je četiri puta zaredom osvajao "zlatne trube" u Guči. Kapelnik Zec i njegov orkestar među prvima su po svetu srpsku duvačku svirku pronosili: i sada pamte kad su u Sent Moricu film snimali, te Brižit Bardo i Gintera Saksa svojom svirkom oduševljavali. Tada je njih sedmoricu iz orkestra, po dolasku u Sent Moric, na stanici sačekalo sedam dugačkih limuzina "fordova", za prevoz svakog trubača po jedan.
Godine osamdesete u trubačkom zanatu među Erama protekle su u znaku Milovana Babića iz Krvavaca, Boška Ostojića iz Zlakuse, Radojka Vitezovića iz Tubića kod Kosjerića, sve vrsnih znalaca koji su majstorsko pismo uspesima u Guči stekli. Devedesete obeležava sjajni Milovan Mićo Petrović iz Dubokog kod Užica, a uz njega i Svetozar Lazović Gongo iz Ježevice kod Požege – obojica su prerano, u punoj trubačkoj zrelosti preminuli. Uz rame tim najboljim bilo je još dobrih svirača, ali se, ipak, najviše pamtilo kad oni na saborskoj bini kod Belice zasviraju kolo "užičko", "srbijanski vez", "poskok", pesmu "Pšeničice sitno seme" i druge majstorije iz narodne duše proistekle.
I, evo, dođe novo vreme i neke nove trubačke snage iz užičkog kraja. Van nastupa moderno odeveni momci, devojkama privlačni, na nastupu u narodnoj nošnji, sa sjajnim, skupo plaćenim, blistavim instrumentima. Sada konkurencija u Guči strahuje šta će spremiti mladi Veljko Ostojić iz Zlakuse, prvi trubač koji pohađa muzičku akademiju, a unuk je starog majstora Boška Ostojića koji priznaje da ga je Veljko već nadmašio. Ili, kakvo iznenađenje krije dvadesetogodišnji Dejan Lazarević iz Požege, nova zvezda trube, ovenčan ovoletošnjim ubedljivim trijumfom na predtakmičenju na Zlatiboru. U plejadi tih "mladih lavova" je, naravno, i sjajni Dejan Petrović, koji ove godine ne nastupa u Guči, pa talentovani Dragan Ignjić iz Užica, Dejan Jevđić iz Rasne, Dragan Lazović iz Ježevice...Sinovi zamenjuju svoje slavne očeve, truba užičkog kraja nastavlja svoj pobedonosni saborski hod.
A izvornost i dalje živi u svirci ovdašnje trube. U modernijem obliku, vremenu primerenom, i duhu tradicije koji svemu odoleva.
[objavljeno: ]
