Izvor: Politika, 01.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Imovinske karte i politički prestiž
Kada je kreiran Zakon o sprečavanju sukoba interesa, predlagač i donosilac bili su krajnje rezervisani prema socijalnoj i političkoj vrednosti prava da se podaci o imovini funkcionera učine dostupnim javnosti. Tada pogotovo nije bilo razumevanja za korist koju bi ovakva otvorenost imala u prevenciji korupcije. Zato je u zakonu i predviđen dvostruki ključ. S jedne strane, propisano je da su javnosti dostupni samo podaci o plati i prihodima funkcionera iz budžeta, a da se podaci o drugim prihodima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i imovini mogu koristiti jedino u postupku u kome se odlučuje o tome da li je funkcioner povredio zakon. S druge strane, republički odborima obavezu da prilikom obaveštavanja javnosti obezbedi zaštitu podataka o ličnosti od mogućih zloupotreba, posebno podataka o funkcioneru i sa njim povezanim licima povodom stanja koja ne predstavljaju povredu zakona i o kojima se javnost ne može obavestiti bez saglasnosti funkcionera.
Sada, uoči izbora, odnos prema ovom tabuu kod nekih funkcionera naglo se promenio. Potrebe sadašnje borbe za politički prestiž prerasle su predubeđenja ondašnjeg interesa da se, po svemu sudeći, nevoljno uvedena evidencija privatne imovine zakloni od očiju javnosti. Zato je odjednom procenjeno da je zakon isuviše tesan i da samoproglašavanje imovinskih karti politički može biti probitačno, pa se briga da se ispred stečenog imetka ne razmaknu kulise – preobrazila u njihovo svesrdno i dobrovoljno rušenje.
Raskorak između života i zakona još jednom je pokazao svu čar moralne mnogostrukosti prava, u kojoj svaki ideal, u svakom zakonu, kako je pisao Tojnbi, biva ismejan svojim začetnim predubeđenjem da se nepravedno ide naruku jednom interesu i da se nepravedno oštećuje neki drugi interes. U ovom slučaju je interesu da se zaštiti pravo na privatnost nepravedno dat prioritet nad interesom javnosti da o tom domenu privatnosti što više zna. Javna odgovornost u državnim poslovima u velikoj meri redukuje pravo na privatnost.
Republički odbor se od početka svog rada zalagao za izmenu zakona i širu dostupnost podataka o imovini javnih funkcionera. Umesto toga radilo se na dugotrajnoj i nedovoljno uspešnoj pripremi Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, koji je s razlogom povučen na doradu.
U svakom slučaju, akcija dobrovoljnog objavljivanja podataka o imovini dobar je znak da danas postoji politička volja da se zakon menja. Ali, ona nam govori o još nečemu, što je više-manje od ranije bilo poznato: da javnost podataka o imovini jeste popularna i da je – upravo zato što takva obaveza nije propisana zakonom – korisno istaći na barjak spremnost da se podaci dobrovoljno objave. Prva manifestacija odgovornosti nosilaca javnih funkcija je otklanjanje sumnji u moralni kredibilitet i nečiste račune. Nije dobro što takva manifestacija ostaje na nivou kampanje, dobre volje, naročitih i povremenih motiva, koji mogu biti iskreni ali i pritvorni, ili političkog takmičenja s ciljem da se istinom obesnaže ogovaranja; ali možda i s ciljem da se svi koji se istom postupku nisu pridružili prozovu i prokažu.
Osim ovog, akcija nosi još neke sporedne neželjene efekte. Kroz sam proces legitimacije jedne obaveze i na njoj zasnovanog prava, koji su već morali biti ali nisu bili normirani, stvara se oruđe političke borbe koja takvu obavezu na dva načina može kompromitovati: i kroz neravnomernu raspodelu moći i rizika, i kroz stvaranje sumnje u verodostojnost, kako onoga što je na jednoj strani obelodanjeno, tako i onoga što se, na drugoj strani, iz ma kog nesuštinskog razloga, a pre svega nastojanja da se sa političkim suparnikom ne solidariše, ne obelodanjuje.
Dobra volja može biti značajan putokaz ka normativnim perspektivama, ali nikada ne može zameniti jednakost zakonom regulisanih prava i dužnosti.
predsednik Republičkog odbora za rešavanje o sukobu interesa
Slobodan Beljanski
[objavljeno: 02.04.2008]
