Izvor: Politika, 09.Nov.2013, 21:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Huligani ne menjaju tim koji pobeđuje
Dok se u Savetu za borbu protiv nasilja u sportu, kojim predsedava premijer Dačić, događaju promene, njihov protivnik u proverenom sastavu melje sve pred sobom
Često se čuje u poslednje vreme da su „huligani iznad države”, ali to nije tačno. Pravilnije je da se kaže da su jači od države ili – sportskim rečnikom – da redovno pobeđuju državu. Važno je da se zna i to da u ova dva naizgled suparnička sastava ima mnogo bivših pa i sadašnjih saigrača, iz vremena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << raznih vlasti poslednjih dvadesetak godina, koje su huligane koristile za grubu igru u nekim dramatičnim utakmicama. Te drame i danas neraskidivo vezuju neke od njih.
Kada je Vlada Republike Srbije pre četiri godine ponosno saopštila da je održana konstitutivna sednica Saveta za sprečavanje nasilja i nedoličnog ponašanja u sportu i da je na njegovom čelu Mirko Cvetković (premijer je po definiciji predsednik Saveta), izgledalo je kao da je država objavila rat huliganima jer je zamenik predsednika bio Ivica Dačić (tada prvi potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova), funkcija potpredsednika namenjena je ministrima omladine i sporta (tada Snežana Samardžić-Marković) i pravde (Snežana Malović), a članovi Saveta su republički javni tužilac (Slobodan Radovanović), predsednik Vrhovnog suda (Nata Mesarović), predsednik Fudbalskog saveza Srbije (Tomislav Karadžić)…
Sva ova imena i njihove pozicije u vlasti pokazuju da je država u startu sastavila najjači mogući tim za utakmicu protiv huligana. Taj tim (Savet) i danas postoji, u izmenjenom sastavu, pošto su s promenom vlasti na neke funkcije došli drugi ljudi, pa je tako umesto Cvetkovića kapitensku traku preuzeo Dačić, kao premijer. Međutim, i pored tih promena, tim države još ne uspeva da pobedi ekipu huligana koja je, očigledno, mnogo uigranija, organizovanija, konkretnija, pa i opasnija, čak i kad su joj organizatori igre u zatvoru ili inostranstvu. Oni, navodno, dobijaju i pravovremene dojave iz suparničkog tabora. Zato ne čudi što huligani ne menjaju tim koji tako lako odnosi pobede, ali ipak iznenađuje da njihov protivnik još nema odgovor na njihovu taktiku iako je, čak i ona, ista sve ovo vreme.
Među ovim ekipama nema tajni. Huligani znaju sve o svakom od svojih rivala, s nekima se čak viđaju i van terena, dok država i pored besprekornog „skautinga” svih protivničkih igrača, uprkos izvanrednom poznavanju svih slabih tačaka protivnika, još ne uspeva da zatrese mrežu. Osim kad postigne autogol! A to se često događa, što i ne čudi kod ekipa koje se uglavnom brane.
Očigledno je da država ima pogrešnu taktiku: prepušta huliganima da vode igru a svoje šanse vreba iz kontranapada. Međutim, za takvu taktiku potrebni su brzi, hrabri i nemilosrdni napadači, koji će na spavanju da uhvate zadnju liniju protivnika i s nekoliko konkretnih akcija reše utakmicu. Da stvar bude gora po tim države, ona sama bira sudije koje, što je najveći paradoks, sude onako kako to odgovara huliganima. A ima toliko grubih prekršaja da je za njih crveni karton blaga kazna. Takvi faulovi su, da se izrazimo navijačkim rečnikom – ni manje ni više nego za zatvor!
Aleksandar Miletić
-----------------------------------------------------------
Kad klubovi sami kažnjavaju navijače
Svedoci smo poslednjih meseci da se više engleskih klubova odreklo svojih navijača koji su narušavali pravila ponašanja na stadionu. Čelsi je, recimo, jednom svom simpatizeru zabranio doživotno da dolazi na „Stamford bridž” zato što je na rasnoj osnovi vređao protivničkog igrača. A kod nas se klubovi uglavnom dodvoravaju huliganima, pravdaju njihove prestupe pa i zločine, umesto da budu brži i od policije i zakona, tako što će sami zatvoriti vrata stadiona štetočinama.
----------------------------------------------------------
Kod nas skidaju dresove i kapitenske trake, u Grčkoj teraju igrače da idu na meč taksijem
Svi huligani sveta imaju zajedničku crtu – misle da klubovi i fudbaleri postoje zbog njih, ali im se metode po nekad razlikuju. Tako, recimo, za razliku od naše zemlje u kojoj, videli smo, huligani skidaju i kapitenske trake i dresove igračima, u Grčkoj teraju fudbalere da se voze taksijem na stadion. Naime, stotinak pristalica AEK-a nateralo je fudbalere tog kluba da se taksijima odvezu do Olimpijskog stadiona umesto klupskim autobusom, što je zapravo bio odgovor na prethodni potez igrača kad su posle teškog poraza od Olimpijakosa taksijima krenuli kući, u strahu od napada huligana. Posle tog poraza od Olimpijakosa (6:0) navijači AEK-a su ispred kuće igrača svog kluba Martina Nača upalili tri kanistera s gasom. Srećom, fudbaler, njegova supruga i ćerka ostali su netaknuti u kući. U Grčkoj, inače, 31,5 odsto anketiranih fudbalera kaže da su bili na meti nasilja, koje su na njima vršili pre svega huligani, ali i uprave klubova i treneri.
Nedavno u Bugarskoj, huligani koji navijaju za Levski su na pres-konferenciji skinuli i gornji deo trenerke i dres novom treneru Ivajlu Petevu koji umalo nag završio pred kamerama.
-----------------------------------------------------
KARLOV UGAO
• Neki političari su postali odgajivači. Pudlice gaje u kabinetima, a pit-bulove na stadionima.
• I treba odbacivati krivične prijave protiv vođa navijača. Ti momci vole fudbal, a sport, kako tvrde stručnjaci, odvlači od kriminala.
• Ako nas napadne neka strana sila, pustićemo navijače na njih.
• Većini navijača treba obući dresove druge boje – takođe prugaste, ali s brojem na grudima.
• Navijačke grupe se dele na vladine i nevladine organizacije.
• Neke navijačke grupe su bolje organizovane od uprava klubova, iako ih vode isti stručnjaci.
• Vođe navijača su u stalnom radnom odnosu, dok su ostali volonteri.
• U meču država–huligani, ja bih igrao iz jedan u dva.
Dragutin Minić
objavljeno: 10.11.2013
.jpg)
