Izvor: B92, 01.Jun.2021, 18:36

Hirošima i Nagasaki: Može li nuklearni rat biti moralno opravdan

Da li je odluka o bombardovanju Hirošime i Nagasakija moralno ispravna? Sedamdesetšest godina kasnije, na pitanje je teže odgovoriti nego što se na prvi pogled čini.

Da li je odluka o bombardovanju Hirošime i Nagasakija moralno ispravna?

Sedamdesetšest godina kasnije, na pitanje je teže odgovoriti nego što se na prvi pogled čini.

Početkom osamdesetih, profesor prava sa Harvarda, Rodžer Fišer, predložio je nov, jeziv način na koji bi se države >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << mogle nositi sa odlukom o pokretanju nuklearnih napada.

Uključivao je mesarski nož i predsednika Sjedinjenih Država.

Pišući u Biltenu atomskih naučnika, Fišer je predložio da umesto aktovke koja sadrži nuklearne kodove lansiranja, sredstva za lansiranje bombe trebalo bi da se nose u kapsuli ugrađenoj blizu srca dobrovoljca.

Ta osoba bi nosila teško sečivo sa sobom gde god predsednik ode.

Pre nego što odobri lansiranje rakete, glavni vrhovni komandant bi prvo morao lično da ubije tu osobu, izvadivši mu srce kako bi preuzeo kodove.

Prvo, razmotrimo argument koji je američka vlada, predvođena predsednikom Harijem S. Trumanom, iznela za bombardovanje Hirošime i Nagasakija.

Posle tog događaja, SAD su odluku okarakterisale kao nesrećan, ali neophodan čin za veće dobro.

"Glavni politički, socijalni i vojni cilj Sjedinjenih Država u leto 1945. godine, bio je brza i potpuna predaja Japana", napisao je američki ratni sekretar Henri Stimson 1947.

Alternativa - kopnena invazija - mogla je rezultirati smrću više od milion američkih vojnika, tvrdio je Stimson, a potencijalno i mnogo više na japanskoj strani.

Možda to i objašnjava zašto je 1945, Galupova anketa utvrdila da je 85 odsto Amerikanaca odobrilo bombardovanje.

Ako je Truman osetio bilo kakvo žaljenje, nije to pokazao.

Jedan od najbližih nagoveštaja pokajanja potekao je iz dnevnika sekretara za trgovinu, koji je napisao da je Truman pozvao na zaustavljanje bilo kakvog daljeg bombardovanja posle Nagasakija, "jer mu se nije dopadala ideja 'ubijanja sve te dece'".

Ipak, iako nema sumnje da bi dugotrajni rat između saveznika i Japana doveo do velikog broja smrtnih slučajeva, neki istorijski zapisi ukazuju na to da je stvarnost u to vreme bila složenija.

Usredsredivši se retrospektivno samo na ishod - kraj borbi i 76 godina ratovanja bez nuklearne energije - alternativni istorijski putevi bili su zatvoreni.

Šta bi Japanci učinili da su Amerikanci prvo izabrali demonstraciju sile bacivši bombu u Tokijski zaliv, a ne na dva grada?

Da li je car već rešio da zatraži od njegove vlade da se preda?

I da li je tačna procena da bi milion Amerikanaca stradalo u slučaju kopnene invazije?

Nikada se neće znati šta se dešavalo.

Video: Nuklearno naoružanje: Koliko smo daleko od sveta bez nuklearki

Japanski filozof Masahiro Morioka kaže da se razlog koji je Stimson izneo za odluku ipak može shvatiti kao utilitaristički argument da je bombardovanje sprečilo veći stepen sveukupne patnje.

U nedavnom radu, izneo je paralele između bombardovanja Hirošime/Nagasakija i utilitarističkih dilema koje je pokrenuo "problem trolejbusa".

Prvobitno ga je izneo filozof Filip Fut, a jedna od najjednostavnijih verzija ovog misaonog eksperimenta traži od ljudi da odmere da li će žrtvovati život jedne osobe kako bi spasili petoricu preusmeravanjem nekontrolisanog trolejbusa da bi ubili tu osobu.

Na univerzitetskim predavanjima u Japanu, Morioka je predstavio studentima ovu verziju problema sa kolicima.

Poput mnogih koji su zamoljeni da razmotre scenario, rekli su mu da će preusmeriti trolejbus tako da umre samo jedna osoba.

"Bili su šokirani kada su shvatili da su doneli istu odluku kao i Truman i Stimson", kaže on.

Ipak, Morioka tvrdi da gledanje Hirošime i Nagasakija kroz pročišćenu logiku argumenta utilitarističkog većeg dobra zatamnjuje perspektivu mrtvih i povređenih.

"Iz problema je izostavljeno pitanje šta bi mislile žrtve", objašnjava on.

"Verujem da bismo trebali ozbiljno razmisliti kako bi ubijene žrtve razmišljale da su ovde žive."

Morioka mi je rekao da, iako može da vidi osnovu logike u opravdanju bombardovanja, veruje da joj nedostaje humanost.

"Opravdanjem se pretvaramo da perspektiva žrtava uopšte ne postoji, što je moralno i duhovno pogrešno, problematično i odbojno."

Možda je to Fišer imao na umu i kada je predložio ideju svog mesarskog noža.

Krv na tepihu Bele kuće.

Neuronaučnica Rebeka Saks rešava moralne dileme koje su poduprte Fišerovim protokolom u grupi na kojoj predaje nauku o moralu na Tehnološkom institutu u Masačusetsu (prisustvovao sam mu prošle godine kao deo TIM-ove stipendije Viteškog naučnog novinarstva).

Poput Morioke, Saks ističe da ako bi se američki predsednik potpuno posvetio utilitarističkoj logici smanjenja ukupne količine stradanja tokom rata, ne bi trebalo da okleva da izvadi srce neke osobe kako bi dobio nuklearne kodove.

Šta je jedan dodatni nevin život, ako ste spremni ubiti desetine hiljada za veće dobro?

Možda bi neki predsednici posegnuli za nožem, ali kao što su istakli Fišerovi prijatelji u Pentagonu, užasna blizina čina mogla bi ih zaustaviti.

Uostalom, ubijanje osobe radi dobijanja kodova ima sve elemente koji čine brutalno ubistvo zabranjenim i kažnjivim.

Kao što Saks ističe, čin bi bio osmišljen, učinjen sa namerom, a ne u samoodbrani i sa svrhom (koristi ljude kao sredstvo za postizanje cilja).

Ako se slažete da je ubistvo po toj definiciji za pojedince uvek pogrešno, može li postojati moralno opravdanje za vođe i nacije?

Psiholozi koji proučavaju naše moralne stavove opisali su gađenje koje se oseća idejom ubistva izbliza kao "averziji prema delovanju".

Kada se od ljudi traži da se postave u scenario koji uključuje guranje, ubadanje ili pucanje, manja je verovatnoća da će podržati ideju ubijanja zarad većeg dobra.

Kod problema sa trolejbusom, većina ljudi podržava slučaj prebacivanja ručice za preusmeravanje šina, dopuštajući trolejbusu da ubiju jednu osobu.

Ali mnogi oklevaju kada im se predstavi drugačiji scenario, u kome treba gurnuti čoveka sa mosta čije telo bi blokiralo smrtonosni trolejbus.

(Mračna slučajnost je što se ova nesrećna osoba ponekad opisuje kao "debeli čovek", što je bilo i kodno ime bombe bačene na Nagasaki).

Matematika smrti u ovom scenariju je ista - jedan život za petoro, ali nešto u vezi sa činom guranja čini se pogrešnim kod mnogih ljudi.

(Iako - Jedno istraživanje, mada ne i sva druga, pokazalo je da studenti na fakultetima koji imaju psihopatske osobine, na primer, imaju veću verovatnoću da podrže utilitarne presude koje uključuju štetu).

Grupa psihologa je 2012. godine osmislila je eksperiment koji je zabeležio ljudsku "averziju prema delovanju" na zaista inventivan način.

Istraživači su od učesnika tražili da izvrše nasilna dela, poput udaranja lažne noge eksperimentatora čekićem ili udaranje realistične igračke bebe na stolu.

Iako su ljudi znali da neće naneti nikakav bol, dela su izazvala snažnu psihološku reakciju, sugerišući da možda imamo snažnu moralnu odbojnost prema iznuđivanju direktnog nasilja.

Kao što su istakli psiholozi, postoji "mračna strana" takve averzije prema delovanju.

Njihovi nalazi takođe sugerišu da kada se ljudi odvoje od stvarnosti štete, postoji manji broj mentalnih prepreka zbog kojih bi u drugim slučajevima možda zastali.

"Upisivanje nečijeg imena na naredbu za mučenje ili pritisak na dugme kojim se lansira bomba, imaju stvarne, poznate posledice po druge ljude, ali kao radnje nedostaju im istaknuta svojstva pouzdano povezana sa patnjom žrtve", napisali su oni.

Možda geografska i vremenska odvojenost od ljudske stvarnosti Hirošime i Nagasakija 1945. godine pruža neku vrstu objašnjenja zašto toliko mnogo Amerikanaca još podržava Trumanovu odluku.

Možda je Stimsonov argument za veće dobro - svi ti hipotetički američki životi spašeni - i dalje nosi težinu u nacionalnom sećanju.

Postoji još jedna moralna dimenzija koju treba razmotriti prilikom istraživanja ispravnih i pogrešnih strana nuklearnog oružja, a koju je filozof sa Univerziteta Oksford Tobi Ord formulisao u svojoj nedavnoj knjizi Ponor.

Eksplozivna snaga termonuklearnih bombi u 21. veku je toliko velika da predstavljaju egzistencijalni rizik od izazivanja nuklearne zime, izazvane dimom iz vatrenih oluja koje godinama blokiraju sunčevu svetlost.

"Stotine miliona direktnih smrti od eksplozija pratile bi milijarde smrtnih slučajeva od gladi, i - potencijalno - kraj samog čovečanstva", piše on.

Ord tvrdi da bi ljudsko izumiranje bilo katastrofa takvih razmera da bi rad na sprečavanju morao biti moralna briga broj jedan u svetu.

Ne samo zato što bi svi na Zemlji nestali, već i zato što bi značilo da milijarde i milijarde još nerođenih ljudi neće živeti - i napredovati - u narednim milenijumima.

"Stojimo na rubu budućnosti koja bi mogla biti zapanjujuće ogromna i zapanjujuće dragocena", piše Ord.

Ipak, naša moć da uništimo sebe - i sve generacije koje bi mogle da slede - nadmašuje našu mudrost.

Po Ordovom mišljenju, moral nuklearnog rata izgleda prilično drugačije ako ga shvatite kao egzistencijalnu pretnju na nivou vrste, a ne kroz prizmu nacionalnih sukoba.

Posle Drugog svetskog rata, u Hirošimi je na mestu bombardovanja podignut spomenik.

Na njemu su reči: "Neka sve duše ovde počivaju u miru; jer zla nećemo ponavljati."

"Reč 'mi ' obuhvata ne samo ljude u gradu Hirošimi, već i sva ljudska bića na Zemlji, među kojima i celokupno japansko i američko građanstvo", rekao je Morioka, koji japanskim studentima pokazuje spomenik kada god im govori o bombardovanju 1945. godine sa njima.

Pre pet godina na ovom mestu, bivši predsednik SAD-a odao je poštovanje japanskom narodu i rekao sledeće reči: "Sama iskra koja nas obeležava kao vrste - naše misli, mašta, jezik, izrada alata, naša sposobnost da se odvojimo od prirode i usmerimo je prema svojoj volji - upravo te stvari daju nam sposobnost za neuporedivo uništenje...

"Tehnološki napredak bez ekvivalentnog napretka u institucijama čovečanstva može nas osuditi na propast.

"Naučna revolucija koja je dovela do cepanja atoma zahteva i moralnu revoluciju."

Nije važno koji je predsednik rekao ove reči.

Ono što je važno jeste da se on, poput deset američkih predsednika različitih političkih pripadnosti od 1945. godine, nije našao pred istim odlukama koje su dovele do strašne nedelje pre 76 godina.

Za sve ovo vreme, i republikanci i demokrate - zajedno sa vođama drugih nuklearno naoružanih država širom sveta - imali su priliku i moć da posegnu za kodovima koji bi protiv njihovih neprijatelja lansirali atomsku bombu.

Kontroverzni predlog Rodžera Fišera da se ti protokoli ugrade u srce nedužnog dobrovoljca očigledno nikada nije prihvaćen.

Ipak, neverovatno, a možda i na sreću, nijedan svetski lider od Trumana ih nije koristio.

Bez obzira na vaše stavove o pravima i greškama atomskog naoružanja, to ne može biti ništa drugo nego pobeda.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...