Izvor: Studnel.com, 17.Apr.2016, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gabrijel Garsija Markes – novinar prerušen u pisca
Rođen je 6. marta 1927. godine, u gradu Arakataka. Tih godina je u ovom gradu besneo građanski rat i gomilale se masovne grobnice. Priče o ovome, kao i o burnim životima članova Gabrijelove porodice, obeležile su njegovo detinjstvo, pa je ovo mesto kasnije postalo inspiracija za mesto radnje u romanu Sto godina samoće. Prve godine svog života proveo je sa babom i dedom, onda mu deda umire, a baba gubi vid, tako da se vraća roditeljima. Školuje se u Bogoti i >> Pročitaj celu vest na sajtu Studnel.com << tamo upisuje prava, po želji svog oca. Ipak, to nije bilo pravo zanimanje za pustolova Markesa. Napušta studije i okreće se novinarstvu.
Do kraja života tvrdio je da je novinar u duši i da njegovih romana nikada ne bi ni bilo da nije novinar. Njegova novinarska karijera obeležena je levičarskom ideologijom i siromaštvom u kome je živeo, kako u svojoj zemlji, tako i širom Evrope. Nikada nije bio politički aktivan iako je postojala mogućnost da se kandiduje za predsednika Kolumbije, ali, poznato je njegovo podržavanje Kubanske revolucije i prijateljstvo sa Fidelom Kastrom.
Foto: www.theguardian.com
Prvo delo objavio je kao đak 1947. godine u listu El Espectador, a svoj napoznatiji roman Sto godina samoće dvadeset godina kasnije. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1982. godine, a neka od njegovih najpoznatijih dela su: O ljubavi i drugim demonima, Pukovniku nema ko da piše, Sećanja na moje tužne kurve, Ljubav u doba kolere, Zao čas, Hronika najavljene smrti i druge.
Bio je oženjen svojom komšinicom iz detinjstva Mercedes Barčom, kojoj se zakleo na večnu ljubav kada je ona imala samo 13 godina. Venčali su se 14 godina kasnije i imali su dva sina – režisera Rodriga i grafičkog dizajnera Gonzala. Markes je umro u 87. godini u Meksiko Sitiju, gde je živeo od 1981. godine.
Izvori: b92.net, znanje.org, delfi.rs.
na danasnji danpisacsto godina samocebiografijagabrijel garsija markes
