Izvor: RTS, 06.Mar.2016, 08:39   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Da li je na delu nova islamizacija Balkana?

Tarik Ramadan (Švajcarska), Basam Tibi (Nemačka), Jorgen Nilsen (Danska) i francuski politikolog Ksavier Bugarel spadaju u grupu akademika posvećenih definisanju, razradi i promociji teorije takozvanog "Evroislama".
"Evroislamisti" stoje na stanovištu da je islam uvek bio neprekinuti i integralni deo evropskih kultura, autohton koliko i hrišćanstvo, te da sada samo prolazi kroz period dramatičnih, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << u principu uvezenih i njemu stranih promena.

Zajednička karakteristika "Evroislamista" je nostalgično-istorijski pogled na muslimane na Balkanu, pre svega u Bosni.
Takođe, termin "Bošnjaci" se upotrebljava kad god se misli "bosanski muslimani", čime se bosanskim Srbima i Hrvatima odriče pravo da budu "od Bosne", znači "Bošnjaci".
Treća karakteristika je svojevrsni kulturni relativizam, koji podrazumeva da se religiozne, političke i kulturne promene događaju nevezano jedne s drugima.
Pod pritiskom otvorenih nelogičnosti teorije Evroislama, njeni pripadnici ponekad pribegavaju ideološkoj argumentaciji.
Sa Ksavierom Bugarelom je za NZZ razgovarao Andreas Ernst.

Budućnost tolerancije
Kada je reč o pretnji islamističkog terora, Balkan danas izgleda kao najsigurniji deo Evrope.

- I meni se to isto činilo jesenas u Parizu, u vreme terorističkih napada. Ali ne sme se zaboraviti da je bilo i terorističkih napada u Bosni, samo sa manjim brojem žrtava. Rizik terorističkih napada postoji i na Balkanu.

Ali to je onda reč o novom razvoju?
- Potrebno je praviti razliku. Posle rata u Bosni, koji je trajao između 1992-1995, bilo je napada Bošnjaka na hrvatske povratnike. Napadači su se za vreme rata borili rame uz rame sa stranim mudžahedinima. Ali to su bile samo bile lokalne epizode. Nova je globalizacija terorističkog džihada.
Učesnici svetskog džihada su u pravilu rođeni posle jugoslovenskih secesionističkih ratova, ali su njegove vođe formirane upravo kroz te procese. U tom smislu se itekako može govoriti o kontinuitetu.
Balkan je uvek silovito reagovao na krize iz evropskog okruženja, što u pravilu dokazuje fragilnost balkanskih država i društava. To se događa i danas. Pri tome mislim na izbeglice ili na konfrontaciju EU sa Rusijom. Oba ta procesa ostavljaju duboke tragove na Balkanu.
Većina autohtonih balkanskih Muslimana su samosvesniji i čvršće ukorenjeni u svoja društva nego marginalizovani muslimanski doseljenici u francuskim predgrađima. Da li to znači i da su manje podložni uticajima radikalnog islamizma?
- Između te dve grupe ima razlika, ali i sličnosti. Oni su u oba slučaja manjine, s tim da su balkanski muslimani imali 140 godina od povlačenja Osmana da se na taj status naviknu. Sada su u secesionističkim državama Bosni i Kosovu muslimani ponovo postali većina. Za muslimane u zapadnoj Evropi, koji su posle Drugog svetskog rata došli u te zemlje iz Alžira ili Turske, manjinski status je nešto sasvim novo.
Na Balkanu su uz to komunistički režimi posle 1945. sprovodili temeljitu sekularizaciju, koja je islamu oduzela njegovu oštricu - zemlje naslednice su se i posle raspada držale tog principa sekularizacije. Ostajem pri tome: potencijal za radikalizaciju balkanskih muslimana i dalje postoji.
Na šta tačno mislite?
- Religiozni muslimani i dalje ostaju manjinska grupa unutar balkanskih muslimana. Ali ta grupa sada počinje da se diferencira unutar sebe, pluralizuje se po onom istom principu koji je na delu u zapadnoj Evropi. Rađaju se nova, opasna strujanja sa nasilnim potencijalom, kao na primer Salafizam.

Salafistički profili u zapadnoj Evropi i na Balkanu su slični - u oba slučaja radi se o socijalno deprivisanim mladim ljudima. Na Balkanu se oni regrutiraju iz grupa nesigurne nacionalne pripadnosti, na primer iz zajednice Pomaka u Bugarskoj, ili Torbeša iz Makedonije. U samoj Bosni sa njenom Bošnjačkom većinom džihadisti se uglavnom regrutuju iz njene dijaspore.
U tradicionalnim islamskim društvima (kao što je bošnjačko) javlja se javlja se rastući otpor takvoj islamizaciji. Njihovi predstavnici tvrde da prakticiraju „evropski islam". Je li taj stav opravdan?
- Da, ukoliko time hoće reći da su istovremeno Evropljani i muslimani. Time naglašavaju legitimnost muslimanske prisutnosti na Balkanu, činjenica koja je sa srpske i hrvatske strane podvrgnuta sumnji. Taj (bošnjački) islam je utoliko evropski, da on barem implicitno priznaje autoritet sekularne države.
To je bez sumnje rezultat komunističke epohe. Ali tvrdnja, da balkanski islam može poslužiti kao model za islam čitave Evrope, kao što tvrdi bivši verski poglavar bosanskih muslimana Mustafa Cerić, išla bi predaleko. Za tako nešto muslimanskim zajednicama na Balkanu nedostaju i sredstva i kadar. Nemojte zaboraviti, da u Francuskoj živi tri puta toliko muslimana koliko u Bosni.
Na delu je takmičenje između različitih islamskih strujanja. Koje od njih ima najbolje karte?
- Komunizam je stvorio oficijelno islamsko društvo (misli se na jugoslovensku naciju "Musliman", prim. V. K.), koje je oboružao verskim monopolom i tako podvrgnuo kontroli. Devedesetih godina su se prvi put Arapi i Iranci pojavili u Bosni kao konkukurentska grupa. Sad lokalno društvo uzalud poziva državu da zabrani uvezena strujanja!
Od početka ovog veka porastao je i turski uticaj na Balkanu. Taj proces je direktno podržavan od strane Amerikanaca, koji su tako hteli da uspostave protivtežu radikalnim strujanjima sa Bliskog istoka. I pored proširenja islamskog "tržišta", većina religioznih bosanskih muslimana će ostati verna tradicionalnim principima društvene organizacije.
Kada je međutim reč o mladima, onda su mistični sufizam ili radikalni salafizam atraktivna alternativa inertnosti tradicionalnih zajednica. Kod mladih imaju uticaj i nezavisni propovednici, na primer Sulejman Bugari, koji u Sarajevu proslavlja "New Age Islam" i čak ima i hrišćane u grupi svojih sledbenika. Ali, velike promene se ipak događaju negde drugde.
Za vreme Jugoslavije imami i islamski teolozi su se školovali u Egiptu ili Siriji - sada studenti putuju u Saudijsku Arabiju ili Kuvajt, gde se odgajaju u duhu pietističkog (poniznog) Salafizma.
Ta struja je istina introvertirana i distancirana prema politici, ali ekstremno konzervativna, što će imati društvene posledice, takođe i po položaj žene. Ali, kao što sam rekao – na te promene reaguje samo manjina, ne i većina sekularnih balkanskih muslimana. Česta upozorenja o "novoj islamizaciji Balkana" nisu na mestu.

Ko se kreće ulicama Sarajeva ili Prištine i vidi rastući broj mladih pokrivenih žena, stiče suprotni utisak, da je radikalizacija već na delu.
- To je samo optička varka. Prvo,od kraja komunizma islam, kao uostalom i pravoslavlje, više nije u obavezi da se sakriva. On je sada vidljivi deo kulture svakodnevice. A što se tiče marame, ona je na Balkanu ređe izraz religiozne poniznosti, već više izraz klase. Maramu na tim prostorima nose ponosne predstavnice jedne nove političke i ekonomske elite. Presudna je pripadnost klasi, a ne religiji.
Ali u međuvremenu postoji politički islam na Balkanu. Pomislite samo na Partiju demokratske akcije (SDA) koju je 1990. osnovao Alija Izetbegović i koju danas vodi njegov sin Bakir.
- SDA je do 2000. bila islamistička partija, kad je uglavnom pod pritiskom USA bila prisiljena da se distancira prema islamistima. I Alijina smrt 2003. je oslabila njen uticaj, te su njeno kormilo sve više i više preuzimali u ruke bivši komunisti.
Kako onda objašnjavate bliske odnose s turskim AKP (Erdoganova Stranka pravde i razvoja), koja je ultimativni model političkog islama? AKP direktno podržava na izborima bosansku "sestru" SDA, koja je sa svoje strane oduševljeno proslavljala Erdoganovu pobedu.
- U tome vidim manje ideološki uticaj, a više geopolitičku igru moći, u kojoj se Turci postavljaju na sceni kao zaštitnici Bošnjaka. Na to – i to je presudno – dolaze i mnogostruke poslovne veze između eksponenata obe partije. Politika i ekonomija su u socijalnim mrežama te dve partije važnije od ideologije i religije.
Za razliku od Bosne, kosovska politička elita je skoro militantno sekularna i spremna na obračune sa islamističkim strujanjima. I pored toga, ta zemlja po glavi stanovnika izvozi najveći broj džihadista. Kako to ide jedno s drugim?
- Snažna represija je upravo deo problema. U Bosni radikalne zajednice mogu – ako nisu direktno nasilne – da u izolovanim, od Srba napuštenim selima, organizuju život po zahtevu svoje islamističke utopije. Tu imaju slobodan prostor. Progoni kojima su islamisti izloženi na Kosovu to ne dopuštaju, već ih teraju u podzemlje.
Kako dijaspora u zapadnoj Evropi, Turskoj i Americi menja islam koji je ostao na Balkanu?
Najveću ulogu igraju novčane doznake, koje se upotrebljavaju za izgradnju džamija i humanitarne svrhe. Do sada su dogmatski uticaji iz dijaspore ostali bez velikog uticaja. Ali to se menja. Postoji na Zapadu čitav niz prominentnih muslimana, koji su prosvetljeni, bez kompleksa praktikuju veru i održavaju veze s starom domovinom. Oni bi mogli da igraju ulogu u procesu modernizacije islama na Balkanu.
Na drugoj strani, postoje i marginalizovani, radikalni muslimani u dijaspori, koji su se oteli kontroli svojih oficijelnih grupa. Obe grupe pokušavaju da povećaju svoj uticaj na Balkanu. Na koju stranu će se na kraju razvijati balkanski islam – to je konflikt otvorenog kraja.
Prevela Vesna Knežević 

Nastavak na RTS...