Izvor: Blic, 27.Nov.2012, 08:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Anđela, heroj Kuline, konačno srećna
Sudbina Anđele, lica kampanje „Ja se zovem Anđela i Kulina je moj dom“, potresla je Srbiju. Lice koje smo te 2000. gledali u spotovima čiji je cilj bio da se prikupe sredstva za renoviranje Doma u Kulini, nikoga nije ostavio ravnodušnim. Dvanaest godina kasnije srećemo Anđelu - ima 19 godina, vesela je i voli svoje negovatelje.
Anđela Mitrović prvi put je dospela u žižu javnosti 2000. kad je izabrana za naslovno lice kampanje Ministarstva za socijalni rad. Roditelji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su je kao dete ostavili u Kulini.
Kada je imala osam godina, 2001, odatle su je odveli bez pitanja. Krajem 2008. Srbiju je ponovo potresla njena sudbina - Anđelu su promrzlu pronašli policajci u jednom parku, saznalo se da je pobegla od oca koji ju je seksualno zlostavljao.
Od tada Srbija brine o njoj, a roditeljima je oduzeto starateljstvo. Anđelino, to jest Donino, kako sebe zove, prvo utočište bilo je Prihvatilište za urgentnu zaštitu zlostavljane dece, a potom Dom za decu i omladinu ometenu u razvoju u Sremčici. U junu je došla u Tutin.
Potrebni garderoba i ormarići
- Japan nam je dao donaciju, pa smo izgradili ulaznu kapiju, koja je bila u katastrofalnom stanju. Imamo hrane, mnogi naši sugrađani nam daju meso. Ali nedostaje nam garderoba i nameštaj, posebno nahtkasne u kojima bi štićenici mogli da drže lične stvari. Ako neko želi da nam pomogne, može da pošalje donaciju na Dom. Adresa je Pešterska 43 u Tutinu - kaže direktor Edin Jusović.
Iako Anđela dosta toga zna i mogla bi da živi van institucije, kao i 40 odsto osoba teže i teško ometenih u mentalnom razvoju, za sada je to nemoguće jer u Srbiji nema alternativnog smeštaja za život uz podršku. Anđela je sada u Domu za lica ometena u mentalnom razvoju u Tutinu, sa još 310 osoba sličnih njoj.
- Lepo je ovde. Imam i drugaricu Tajku. Ti si Vesna - kaže pri ulasku u prostoriju u kojoj smo je čekali.
Smeje se. Voli i da priča, kao da želi da nam pokaže kako puno toga zna i da nije zaboravila šta joj je rekao Mirza Ramićević, psiholog u Domu, kad joj je objasnio da je neko došao da je poseti.
Anđela je porasla, sad je prava devojka. Od poslednjeg našeg susreta u Kulini prošlo je 11 godina. Gleda nas širom otvorenih očiju i raduje se poklonima.
- Lepo je bilo kad smo se tamo igrali - objašnjava ona svoju ulogu u inkluzivnoj predstavi „Ostrvo“, koju je odigrala prošle godine dok je bila u Domu u Sremčici.
Anđela je tamo naučila i da crta, pravi bižuteriju, kao i da napiše svoje ime.
- Znam kako se zovem i prezivam. I da napišem ime. Ajde da ti pokažem - zahteva ona. Uzima olovku u ruku i ispisuje svoje ime - Dona.
Naučila je i da se sama obuče i obuje. Uživa u radnoj terapiji, posebno joj se sviđaju kreativne radionice. Obožava terapeutkinju Bedriju Kliment i svoju negovateljicu Ramizu Zahitović.
Kao većina devojaka njene dobi, želi da ide u kafić umesto da šeta.
- Hoću u kafić, da pijem kafu. I sok - kao iz topa odgovara na predlog da malo prošetamo.
- Neću da ručam, hoću odmah da idem u kafić.
Ipak, pristaje da prvo odemo do njene sobe i da vidimo njene drugare. U holu nas čeka mnogo štićenika i Anđela služi bombonama. Malo kasnije pristala je i da ruča. Pre odlaska u trpezariju gleda nas i molećivo i kaže: „Nemoj da odeš. Obećala si da ćeš me voditi u kafić!“.
Anđela je onda sa uživanjem popila svoj espreso. Malo kasnije i „sok sa viskom“. Tako ona zove sok od višnje.
- Ja sam još mala da imam dečka, je l’ da? - pita Anđela. „Da“, odgovaramo joj. „Ali, kad porastem, imaću momka. Posle Nove godine, kad dođe Deda Mraz.“
Pozdravljamo se sa Anđelom. Odlazimo. Smenjuju se emocije - od besa i tuge zbog sećanja šta je sve ovu devojku zadesilo, do sreće što je vidimo nasmejanu i okruženu ljudima koji o njoj brinu.
