Izvor: Politika, 27.Nov.2010, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve za čim juriš, baš to ti beži
Novinar, TV zvezda, a i uspešan pisac priča o odrastanju uz Žarka Lauševića, Jagoša Markovića..., pa o surovom Pajkiću, odlasku u London zbog Šekspira, rađanju „Balkanske ulice”, svom razvodu i ćerki Lenki, ljubavi i poverenju, navijanju za Partizan, provodu udvoje...
Znamo je, pre svega, kao novinara, televizijsku zvezdu, lepu, šarmantnu i po mnogo čemu posebnu ženu koja svake nedelje „Balkanskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ulicom” dovodi svoje sagovornike u naše domove. Ali, ovoga leta Vesna Dedić je i jedan od najčitanijih pisaca u Srbiji i Crnoj Gori. Njena knjiga „Zauvek u srcu” doživela je za pet meseci – deset izdanja! Pre toga je napisala knjige „Muškarci devedesetih” i „Kao leto”.
Rođena je 25. decembra 1967. godine. Gimnaziju je završila u Podgorici, a svetsku književnost u Beogradu.
Prvi posao je dobila u Radio Titogradu kad je imala samo trinaest godina! Vodila je dečju emisiju „Suncokrili”. Potom je radila u listu „Pobjeda”, a zatim, kao beogradski student, u nizu radio-stanica, pa u Studiju B, Televiziji Politika i RTS-u.
Posle razvoda od dr Srđana Milojevića živi sa ćerkom Lenkom (9).
Koliko ste bili u braku?
Deset godina. Bila je to najdivnija ljubav ovoga sveta. Ali, u brakovima zasnovanim na ogromnoj ljubavi ima i velikih očekivanja. A onda, i kad su mala očekivanja izneverena, vrlo često puknu. Zato mislim da je dobar razvod mnogo bolji od lošeg braka. Zadržala sam prezime bivšeg muža, jer je to Lenka želela. A nama je ona mnogo važnija od našeg emotivnog statusa.
Šta Vam je važno iz vremena odrastanja?
Svi događaji iz pozorišta „Dodest” u kome sam bila od šesnaeste godine i pisac, i glumica, i reditelj... Uz mene su tu bili iskusni glumci: Žarko Laušević, Mima Karadžić, Mladen Nelević, Stela Ćetković, kao i reditelji Jagoš Marković, Mladen Karadžić i Bobo Đurović. Vođa je bio reditelj Slobodan Milatović... Žarko i Jagoš su tih osamdesetih već osvojili Beograd...
I Vi ste imali isti zadatak?
Trebalo je da osvojim Beograd kao dramaturg, ali nisam prošla prijemni ispit na Fakultetu dramskih umetnosti. Odlučujuću reč imao je Nebojša Pajkić koji me sad ubeđuje da sam, zahvaljujući i njemu, napravila uspeh kao novinar. Posle tog neuspeha završila sam svetsku književnost, gde su mi predavači bili Nikola Milošević, Vladeta Janković, Leon Kojen... A moj sledeći veliki korak bio je odlazak u London.
Zašto?
Imala sam nameru da tamo, posle druge godine književnosti, ostanem dva-tri meseca, da čitam Šekspira u engleskim bibliotekama i da slušam i gledam „Stonse” i druge rok grupe na Vembliju. Radila sam prvo u pabu, a posle i neke lepše poslove. I u Londonu sam ostala oko dve godine! Svideli su mi se provodi. Tamo sam se i zaljubila... A onda me majka pozvala i prenela poruku oca: „Vrati se u Beograd i završi fakultet”. I od tada sam ovde.
Kad se rodila ideja o „Balkanskoj ulici”?
Bilo je to 2001, najvažnije godine u mom životu. Tada sam rodila Lenku, napisala prva dva romana, a i došla na ideju o seriji intervjua pod nazivom „Balkanskom ulicom”.
Šta Vam je najvažnije u tom poslu?
Osetila sam da ne mogu da uđem u tuđu intimu duboko ako se nisam suočila sa svojim životom. Ne mogu da pričam s ljudima o kafani, pesmi, politici, sportu, ljubavi, seksu, strahotama, dobrotama, ako sve to nisam doživela. Meni je u tome mnogo pomoglo lično iskustvo. A imam i Lenku. Mnogo ozbiljno gledam na život.
Šta je za Lenku najvažnije?
Želim i trudim se da zna da su najvažniji odnosi – ljubav i poverenje. Značajno je da iskreno voli i da u istoj meri bude voljena. To je potvrda da vredi kao osoba. Trebalo bi da radi ono što je čini srećnom.
A da li Vi imate ljubav i poverenje?
Imam. Oni koji me dobro poznaju znaju da sam osoba od velikog poverenja, kao i da na pravi način znam da volim. Meni je to jako važno. Ali, isto tako, nikoga ne gušim svojom posesivnošću ili ispravljanjem krivih Drina. I spremna sam da pogazim svoje principe u ime nečega što je vrednije od njih. A vredniji od principa su ljubav, trenutna sreća, poverenje...
Koji sport je Vaš?
Bavila sam se košarkom, a sad volim plivanje i redovno vežbam u fitnes klubovima. A i moji najdraži sagovornici u „Balkanskoj” su sportisti. Jer, imati trinaest-četrnaest godina i provoditi vreme u treniranju, a ne u zabavi jeste velika žrtva koju veoma poštujem. Moja porodična tradicija je navijanje za Partizan. I vrlo mi je važno da muškarac koga volim navija za taj klub, ali bilo je i „zvezdaša”... Ipak, moja boja je crno-bela.
A da li je Vaš „broš” dekolte?
Radim na televiziji, koja je vizuelni medij. I od trenutka kad sam ušla u taj posao shvatila sam da je to jedan slobodan izbor paketa u kome imam sva prava, pa i da ističem svoju ženstvenost. A to ne znači da sam ja manje pametna od onih koje su utegnute i zakopčane do grla. Naravno, svako ima pravo na svoje mišljenje...
A da li Vam se na poslu neko udvarao?
Niko. Ni od kolega, ni od gostiju u „Balkanskoj”. Niko me nikad nije, posle emisije, pozvao da privatno izađemo na piće. Nešto mi fali. A ja sam baš slatka i šarmantna u svim intervjuima. Ili me možda više voli ova tehnička inteligencija...
Kad se Vi osećate moćno?
Najmoćnije se osećam kad završim posao, dobijem zarađene pare za to i sa Lenkom, držeći je za ruku, odem u dobar restoran i ispunim neke naše ženske želje.
Po čemu je moćan Vaš muškarac?
Muškarac ne mora da bude moćan sam po sebi i po svom si-viju, ali važno je da je moćan u mojim očima. E, sad, da li je to moja iluzija ili ne najmanje je važno.
Da li sreću jurite ili provocirate?
Moj roman „Zauvek u srcu” se završava stavom da „sve za čim juriš, baš to ti beži”. I to je, uglavnom, tačno. Ali, vaš stav o provokaciji sreće je potpuno na mestu, jer to, praktično, znači tragati za njom, potajno je sanjati i želeti. Ali, značajno je sreću prvo potražiti u sebi, a onda izvan sebe, u nekom drugom.
Slavko Trošelj
objavljeno: 28/11/2010
Pogledaj vesti o: Večiti derbi, Partizan, Zvezda - Partizan
.jpg)
