Izvor: Politika, 01.Okt.2012, 16:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kako je Vukota Mastilović postao Lao Ma

Posle četvrt veka rada u Svetskoj banci, doajen međunarodnog korporativnog biznisa govori o načinu na koji je uveo Slobodana Miloševića u lavirinte Vašingtona, zbog čega treba bežati od MMF-a i zašto bi on sve uložio u navodnjavanje Vojvodine

Posle četvrt veka provedenih na investicionim poslovima u Svetskoj banci, gde je vodio velike projekte u Evropi, na Bliskom istoku, u Africi,  Aziji, Kini, gde >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je krstario udaljenim pokrajinama džinovske zemlje, pregovarajući sa najmoćnijim ljudima KP Kine o energetskom buđenju azijskog diva, Vukota Mastilović, sa osmehom karakterističnim za Hercegovca koji je dodirnuo najviše svodove moći, ali eto, neće baš da se hvali, izgovara rečenicu koja je za čoveka njegovog kova klasična jeres:

– Posle toliko godina, shvatam da je primat privatne svojine nad državnom samo opsesija! Prema karijeri i statusu koji uživa, prema mestu stanovanja – zadnja pošta Vašington – ovaj doajen međunarodnog korporativnog biznisa i visoke politike, koju je sprovodio u samom centru svetske finansijske moći, morao bi da bude apologeta neoliberalizma. Šta je, onda, osamdesetdvogodišnjeg Mastilović Vukotu, iz Gornje Hercegovine, krajolika gde vlada zakon po kojem onaj koji preživi kamenjar i zmije, mora da uspe, hteo – ne hteo, navelo da doda i ovo:

– Velika je zabluda obavljati privatizaciju po svaku cenu. Pa ne bi onda ključne energetske kompanije u SAD bile u državnom vlasništvu. S tim što oni mudro kažu: To su kompanije u vlasništvu građana Amerike“. I, naravno, tim kompanijama ne upravljaju partijski nesposobnjakovići, već vrhunski plaćeni menadžeri, bez obzira na to da li su republikanci ili demokrate – kaže u ekskluzivnoj ispovesti čovek koji je osamdesetih godina bio toliko moćan, da je jednog ambicioznog jugoslovenskog bankara, pored strogog obezbeđenja, proveo kroz lavirinte Svetske banke. Taj perspektivni beogradski kadar bio je direktor Beogradske banke Slobodan Milošević.

O  pokojnom Miloševiću, Mastilović koji je svoj životni put opisao u autobiografskoj knjizi "Iz Hercegovine" u izdanju  "Filipa Višnjića", kaže samo to, i ništa više, uz onaj isti, dvosmisleni osmeh, „mejd in Hercegovina”. Zaista, on je mnoge jugoslovenske političare upoznavao sa tajnama Vašingtona.

– Tada smo u Svetskoj banci iz Jugoslavije radili Dragoslav Avramović i ja – kaže besprekorno odeveni penzioner u jednom od beogradskih kafića, svedočeći kako je proglašen za rekordera Svetske banke po iznosu investicija koje je plasirao jedne godine – jednu milijardu dolara.

Moguće da je ideološki preokret doživeo tokom boravka u Kini, kada su ga tamošnji visoki zvaničnici prozvali Lao Ma, dozvolivši mu da, prilikom inauguracije, zagrli jednu pandu.

Postavši Lao Ma, ili Počasni Konj, Mastilović je zapravo dobio neformalni orden mudraca prvog stepena, koji Kinezi dodeljuju samo najbližim prijateljima. Mnogi od kineskih inženjera koji su sa njim radili na projektima energetskoj razvoja, sada su u političkom drim timu Kine. Ali Lao Ma poznaje istočnjačke zakone diskrecije.

– Kada sam stigao u Kinu, početkom devedesetih, odseo sam u starom hotelu, koji su pravili Rusi. Sada je hotel „Hilton” u Šangaju bolji od onoga u Vašingtonu. Vodio sam razvoj elektroenergetskih objekata u Kini, u ime Svetske banke, ali je postalo posebno osetljivo kada je Svetska banka pod pritiskom zapadnog sveta zamrzla investiranje u ogromnu hidroelektranu Ertan, posle događaja na Tjenanmenu. Kinezi su prihvatili moju ideju kako da se nose sa protivnicima davanja zajmova Svetske banke Kini. Preporučio sam da za glavne inženjerske radove uzmu konsultante iz SAD, a za izvođače komplikovanih građevinskih radova firme iz Nemačke, Francuske i Italije. Tako su me Kinezi prihvatili kao prijatelja. Uvek sam se trudio da ne branim samo interese banke već i zemalja u razvoju – priča Mastilović.

Prelaskom u moćnu japansku investicionu grupu No„muru”, sa vrednošću od 150 milijardi dolara, upada u ekipu elitnih investicionih bankara i dobija ogromnu kancelariju na 46. spratu zgrade „Bank of Čajna tauer”, iz koje se videla, kao na dlanu, hongkonška luka. Ako je za Kineze postao Počasni Konj, Japanci su mu dodali još jednu zvezdicu, unapredivši ga u „visokog letača“, pripadnika kaste najvećih stručnjaka za energetiku i ekonomiju.

– Ali tada sam sve više shvatao da je velika i moćna ekonomija Japana zapravo strogo kontrolisana, centralnoplanska privreda. Oni imaju ministarstvo finansija, koje ja nazivam su„perministarstvo“. Kada se planira velika energetska ili neka druga investicija, japanska država deli poslove velikim kompanijama, poput „Hitačija”, „Tošibe”, ili Micubišija”, kao što otac daje deci bombone. Izvan Japana, te kompanije nastupaju po principima s„lobodnog tržišta. Ali, u Japanu ne – naglašava on i pokazuje z„latni indeks“ koji je njemu i njegovoj generaciji uručen na Elektrotehničkom fakultetu, povodom šest decenija od upisa.

I šta da radi Srbija danas? Kako da izađe iz krize i spasi se bankrotstva?

– Sve bih investirao u navodnjavanje Vojvodine i pretvorio je u Holandiju. Sve što sam stariji, shvatam da ekonomiju zemlje treba voditi kao što domaćin, seljak iz moje Hercegovine, vodi svoju porodicu. Gde ste videli takvog čoveka da se zadužuje kao sumanut? Valjda me starost nagoni na to da verujem u poljoprivredu. Manite me, takođe, teorijske ekonomije, doktoranada sa Harvarda i pomoći MMF-a. Kojoj ekonomiji je pomogao MMF? On se ponaša na sledeći način. Kada kuća gori, oni kažu: Do„lazimo da ugasimo požar, ali prvo sredite podrum“. Što kaže naš narod, sva„čiju slušaj, svoju sviđaj“. Nikako, takođe, ne treba privatizovati državne firme koje posluju pozitivno. Samo im treba dodeliti profesionalne menadžere. Ne verujem više ni u udžbenike ekonomije.

U šta, onda, veruje Počasni Konj? U ono što običan, pošteni otac porodice, kaže svojoj deci. Ništa genijalno. Samo da budu ljudi.

Aleksandar Apostolovski

objavljeno: 01.10.2012

Nastavak na Politika...