Izvor: Politika, 31.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U novom zatočeništvu
Posle osam godina u rukama kidnapera osamnaestogodišnja žrtva traži spas u dobrovoljnoj izolaciji
Letnju žetvu crnih vesti, koje pristižu sa svih strana sveta, već nedelju dana baca u zasenak sudbina osamnaestogodišnje Austrijanke Nataše Kampuš. Posle osam godina provedenih u zatočeništvu izvesno umno poremećenog kidnapera, prve dane koje od desete godine starosti provodi na slobodi, ona ne posmatra kao takve. Suočena sa paklenom radoznalošću javnosti, nastavlja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da broji, kako sama kaže, "paklene dane".
Od uspelog bekstva na slobodu, u sredu prošle nedelje, svakodnevno dodaje sumi od 3096 dana provedenih u zatočeništvu novu crticu – u retkim trenucima mira sanja o novom bekstvu u zatočeništvo spokoja.
Spisak krivaca, ili vinovnika Natašine nelagodnosti u novostečenoj slobodi je poduži. Za predstavnike sedamdesetak svetskih medija, menadžere pi-ar agencija, psihologe željne novih, praktičnih saznanja, i za propagandiste političkih stranaka, "slučaj Nataša Kampuš" je tek – dobrodošao povod za novo razgranavanje profesionalnih aktivnosti.
Muke na slobodi
Muke Nataše Kampuš nastavile su se u trenutku kada je vest o njenoj sudbini, brzinom elektronskog prenosa podataka, obišla svet.
U sredu 23. avgusta, u rano po podne, Nataša je iskoristila nesmotrenost svog višestruko starijeg otmičara i pobegla u obližnji komšiluk i zatražila pomoć: "Ja sam Nataša Kampuš, oteta pre osam godina – pomozite mi da se vratim roditeljima!" Povratak kući, međutim, ispostavio se kao dug i mukotrpan, nikako onakav, kako je to nesrećna devojčica godinama sanjala. Posle prvih policijskih saslušanja i kratkog predaha, kada ju je otac uzeo u zagrljaj, pred Natašom su se smenjivali policijski stručnjaci, eksperti za otmice, psiholozi, sociolozi... Po dolasku kući, sačekale su je brižne komšije i profesionalni lovci na senzacije. Jer, Natašino ime povezuje se za jednu od najspektakularnijih otmica ikada zabeleženih u policijskim analima srednje Evrope. U svakom slučaju, po dužini zatočeništva, njen slučaj nema premca.
Oteta je 2. marta 1998. godine, na putu iz škole ka kući. Njen otmičar, tada tridesetšestogodišnji Volfgang Prikopil, dugo je i detaljno pripremao nedelo. Od odluke da kidnapuje i "pripitomi" žrtvu, mladu devojčicu, koju bi vremenom preobrazio u svoju ljubavnicu i životnu saputnicu, prošle su godine pre nego što je zamišljeno sproveo u delo. Godinama je gradio tamnicu, skrivenu, odnosno iskopanu ispod kućnih temelja u mestašcu Štrashof, dvadesetak kilometara od Beča. Potom je usledio odabir žrtve. Na kraju – otmica.
Detalji, kako je otmičar postupao sa svojom žrtvom dospeli su iz Natašinih usta. U trenutku kada je devojčica našla zaštitu policije, njen mučitelj, bio je mrtav. Bacio se pod voz da bi izbegao kaznu. Za njim je ostalo saznanje da je sproveo u delo pakleni plan – izvesno proizvod bolesne psihe – pripitomljavanje Nataše. Bio joj je prinudni otac, učitelj, izvesno i ljubavnik.
Voajerizam novog doba
U međuvremenu, Nataša preživljava doživljeno, kaže, više puta dnevno. Tu su komšije, tužni i sumnjivi junaci fleš-intervjua koje mediji pozivaju pred kamere, ako Nataša nije pri ruci. Ili, ako je njeno pojavljivanje suviše skupo za interesente: u dogovoru sa roditeljima, pi-ar menadžer Peter Eker pravi kapital od tragedije. Do dve stotine hiljada evra se traži za ekskluzivni intervju, nešto manje za "obični" razgovor, uz dozvolu za fotografisanje. Prema njegovoj javno iznesenoj proceni, Nataša predstavlja kapital od najmanje milion evra.
Takav bezobzirni stav stručnjaka za unovčavanje popularnosti ide podruku sa nezajažljivom glađu medija za senzacijama, obavijenu velom legitimnosti, koja se definiše interesom javnosti.
"Sve je teže uočiti granicu između prava javnosti na potpunu informaciju i savremenog voajerizma", zabeležio je, tim povodom, paradni bečki kolumnista Danijel Glatauer.
Miloš Kazimirović
[objavljeno: 31.08.2006.]
