Izvor: Deutsche Welle, 24.Apr.2019, 13:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ratno silovanje i kako ga sankcionisati
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija izglasao je rezoluciju protiv seksualnog nasilja u ratnim sukobima. Predlog teksta je potekao iz Nemačke, Rusija i Kina su se suzdržale prilikom glasanja.
Namera nemačke vlade, koja je predložila tekst rezolucije, je da se ubuduće efikasnije sprečava seksualno nasilje tokom ratnih sukoba i da se omogući brže i lakše izvođenje pred sud počinitelja tih zločina. Izglasanu rezoluciju je nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas nazvao >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << "prekretnicom", mada je izvorni tekst donekle ublažen na insistiranje Sjedinjenih Država i nekih drugih zemalja. Nemački ambasador pri UN Kristof Hojsgen je nakon usvajanja rezolucije ipak izrazio zadovoljstvo: "Mi nismo mogli da postignemo sve što smo želeli, ali smo ipak postigli mnogo."
Izglasavanju rezolucije su prethodile burne rasprave oko pojedinih delova teksta. Tako se na primer na pritisak SAD, Rusije i Kine u konačnom tekstu odustalo od zahteva da se osnuje stalni međunarodni mehanizam za istrage slučajeva seksualnog nasilja i njihovo sankcionisanje, kao i od predloga da se osnuje formalna radna grupa UN koja bi se bavila tom tematikom. U rezoluciji se ipak spominju posebne sankcije UN protiv onih koji primenjuju seksualno nasilje u sukobina, a države u kojima se to događa su pozvane da više pomažu žrtvama tog nasilja.
Protiv "kulture nekažnjivosti"
Nemački ministar Mas je u toku debate naglasio da izostanak pravnog sankcionisanja seksualnog nasilja u oružanim sukobima doprinosi nastajanju i širenju "kulture nekažnjivosti". On je takođe naglasio da je uz kažnjavanje počinioca zločina vrlo važno i da se pruži pomoć žrtvama. A generalni sekretar UN Antonio Gutereš je naglasio da se u mnogim kriznim regionima sveta seksualno nasilje svesno koristi kao deo ratne taktike. "Većina tih zločina se nikad ne prijavi, ne istraži i ne završi pred sudom".
Ujedinjene nacije su već i ranije u nekim rezolucijama osudile seksualno nasilje u oružanim suobima, a ono je u okvirima međunarodnog prava označeno i kao ratni zločin.
Nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas na sednici Saveta bezbednosti
"Krivični progon mora da bude"
Ovom se temom u svojim današnjim izdanjima bave i brojni nemački mediji. Tako je Dojčlandfunk objavio intervju sa predsednicom organizacije za zaštitu ljudskih prava "Terre des Femmes" Godulom Kosak po naslovom "Krivični progom je nužan".
Dojčlandfunk: Po čemu se razlikuje seksualno nasilje o kome je reč u ovoj rezoluciji UN od drugih sličnih zločina?
Godula Kosak: Od vremena rata u Bosni i Hercogovini postoji seksualno nasilje kao poseban oblik vođenja rata. Tada su tamo po prvi put žene masovno slane u logore za silovanja sa ciljem da se razore društvene strukture Bošnjaka. Kada u strogom muslimanskom društvu žena više nije devica, ili nije imala seksualni odnos samo sa svojim mužem, ona je praktički neupotrebljiva i kao supruga i kao majka budućih generacija.
Tu je u pozadini strašna slika o ženama po kojima su one vlasništvo muškarca i samo u toj takozvanoj čistoći ona predstavlja čast familije muškarca. To se tada pojavilo po prvi put, a sada to imamo u ratnim suobima na Bliskom Istoku, gde se žene sistematski zloupotrebljavaju da bi se na taj način uništilo društvo neprijatelja.
A u Bosni smo doživeli i da žene posle toga nisu bile rehabilitovane, nego su ih krili. One su važile kao sramota za svoje porodice i kao obeščašćene, umesto da počinitelji zločina budu obeščašćeni.
I šta sada može tu da se promeni? Kako zločinci mogu da se sankcionišu?
Važno je da se razviju pravni instrumenti, da ti slučajevi završe pred sudom i da se počinioci, ili oni koji su to tolerisali, kazne. Osim toga je važno da se ženama, koje se na sudu pojavljuju kao svedokinje, proži pomoć i zaštita. Ne sme da se desi da ako nekoga oslobode zbog nedostatka dokaza, žena opet bude njegova slobodna lovina. A osim toga je važno da u celom procesu budu više uključene žene, kao advokatkinje, kao sudije. Jer u patrijarhalnim društvima, pa čak i kod nas u Nemačkoj, postoji veliki problem sa mogućnosti da se žena nekom poveri.
Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu već postoji, tu je i posebni sud za Ruandu. Da li je to institucionalno rešenje za koje se Vi zalažete?
To bi moralo ići u tom pravcu. Ništa drugo nije zamislivo, i važno bi bilo da se osnuje sud Ujedinjenih nacija za posebne vrste ratnih zločina.
Advokatkinja Amal Kluni je na sednici Saveta bezbednosti govorila o mogućnosti nekog novog Nirnberškog suda. Da li je to po Vašem mišljenju realno?
Verovatno do toga neće da dođe, ali to bi bilo vrlo poželjno. Važno bi bilo da se ti zločini ne samo odbaciju i preziru, već i da se pravno sankcionišu. Krivični progon je važan i kao sredstvo zastrašivanja.
SB UN
"Žrtve su opet postale žrtve"
O rezoluciji Saveta bezbednosti UN protiv seksualnog nasilja u ratnim sukobima piše u svom osvrtu i list Vestdojče algemajne cajtung (WAZ):
"Nova rezolucija bi trebalo da pojasni ono što su Ujedinjene nacije ustanovili već pre deset godina: da se kod silovanja i drugih oblika seksualnog nasilja radi o "ratnim zločinima koje je moguće pravno sankcionisati". Tada je u rezoluciji 1820 konstantovano da se radi pre svega o tome da se "žene i devojke ponize, zaplaše i dominiraju, s ciljem da one budu izopštene iz svojih porodica i društvenih zajednica. Ali od tada broj tih strašnih zlodela nije opao. Sve to neoipsivo što se dešava u Sudanu, Jemenu, Siriji ili Mijanmaru (...) podseća na strahote iz rata u Bosni. Ili u Ruandi. Ono šta im je svima zajedničko: zločinci uglavnom ostaju nekažnjeni, mada traume kojima su izložene žrtve i njihova stigmatizacija razaraju socijalno tkivo nekog društva i dugo posle rata."
A prvi program nemačke televizije ARD pod naslovom "Žrtve su ponovo postale žrtve" se osvrće na insistiranje SAD pod pretnjom veta da se ublaže neki delovi rezolucije i da se izbaci zahtev za osnivanje radne grupe UN koja bi se bavila tom temom:
"Ostali su samo apeli i upozorenja. Za bolju zaštitu žrtava, za bolju zaštitu dece, koja su začeta silovanjem, za više krivičnog progona i za sankcije. Diplomatija je umetnost kompromisa. Htelo se više, moralo je da se pristane da se ide korak po korak. Tako to formuliše nemački ambasador pri UN Kristof Hojsgen. Ali moglo bi i da se kaže: žrtve su ponovo postale žrtve - ovaj put igre moći unutar SB UN. Ona ne zna šta bi moglo da joj se desi kada napusti zgradu UN, rekla je libijska aktivistkinja Inas Milod na kraju zasedanja. Ona će naime da se vrati u brutalnu svakodnevnicu libijskog građanskog rata."
Priredio: Zoran Arbutina
Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android
.jpg)
