Izvor: RTS, 08.Sep.2015, 07:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od pozitivnog prava, do negativnog stava
Iz visoko pozicioniranih diplomatskih krugova u Beču, do RTS-a je došla informacija da je Palestina postala član Ugovora o uzdržavanju od proizvodnje nuklearnog oružja. Da li to znači da je Palestina administrativnom dosetkom postala član Atomske agencije UN u Beču?
NPT je pravna osovina oko koje su okupljene sve zemlje članice Nuklearne agencije Ujedinjenih nacija. Ko je u tom ugovoru, taj je u Atomskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << agenciji.
Logički zaključak: posle Uneska, Palestina je postala član još jedne specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija.
Stvar je samo u tome da nije – ili u stvari jeste, zavisi od toga ko gleda, s koje strane sveta baca pogled i kakvu interpretaciju daje tome što vidi. Filozofi fenomenolozi bi rekli: zavisi od intencije.
Kako bi to Palestina mogla da postane član specijalizovane agencije UN, kada, prvo, i nije država, već autonomna oblast Izraela, dok sam Izrael opet, kao država koju ne priznaju neki muslimanski susedi, nije potpisnik NPT-a? I drugo, kada u Ujedinjenim nacijama Palestina ima samo status posmatrača?
Treće, možda najvažnije, budući da se ne tiče prava već para – istina, Palestina je 2011. postala član Uneska, ali uz jasne proteste Sjedinjenih Američkih Država, u sumi najvećeg finansijera organizacije za obrazovanje, nauku i kulturu pri UN.
Vašington je tada zaustavio plaćanje kontribucija Unesku, koji od tada gubi 60 miliona dolara godišnje.
Na pitanje RTS-a u pariskom sedištu Uneska, stiže informacija da "Sjedinjene Države do danas nisu obnovile režim uplata Unesku".
Statusno pitanje – samo u direktnim kontaktima
Amerika je najveći kontributor i za Atomsku agenciju u Beču, pokriva više od četvrtine njenog budžeta, koji je, prema podacima iz 2012, iznosio 450 miliona dolara. Kada je na krilima uspeha posle ulaska u Unesko počeo zonski arapski lobi za ulazak Palestine u Međunarodnu agenciju za atomsku energiju (IAEA), američka štampa je pisala da bi i budžet bečke agencije bio u opasnosti.
Istina, i tada su patriotski američki mediji upozoravali da bi povlačenje Vašingtona iz budžeta Atomske agencije više naškodilo globalnom uticaju Amerike nego eventualni ulazak Palestine u NPT, te da do takve situacije "neće doći dok Vašington ne smisli način da neutralizuje efekte takvog razvoja".
Na pitanje RTS-a, je li Palestina postala član NPT-a, informativna služba Atomske agencije je tražila vreme da to "proveri". Umesto odgovora, nakon nekoliko sati je poslat spisak sve 164 članice NPT-a, na kome nema Palestine. Znači – nije.
Ali, diplomatski triler se tu ne završava. Palestina nije članica Atomske agencije, ali aktuelni spisak na sajtu Agencije beleži stanje do marta ove godine.
Ako je postala članica, Palestina je to učinila krajem aprila ove godine, na sastanku u Njujorku, prilikom redovne petogodišnje revizije NPT-a. Tako je barem pisala iranska štampa, konkretno njeni mediji na engleskom.
Evo kako je Palestina, prema RTS-ovom zapadnom diplomatskom izvoru, mogla da postane član NPT-a. Tim ugovorom su predviđena tri načina pridruživanja: potpisivanje s ratifikacijom, obično prihvatanje i nasleđivanje statusa.
Pri potpisivanju s ratifikacijom posebno je važna uloga "depozitara", u ovom slučaju tri zemlje: Rusije, Velike Britanije i Amerike. One se pojavljuju kao "čuvari pečata", upravnici administrativno-pravnog sistema NPT-a, temeljnog ugovora na kome počiva Atomska agencija.
Rekonstrukcijom diplomatskih informacija, Palestina se u aprilu/maju "registrovala" barem kod jednog depozitara – Rusije, verovatno i kod Velike Britanije, i na taj način, na mala vrata i legalističkom zaskočicom, kroz pravnu rupu, ušla u NPT.
Pravno gledano, dovoljna je "registracija" kod jednog "depozitora" da bi država, ako je država, bila unutra – pravno jednostavno kao preći šengenske granice ovih dana.
Istina je da se međunarodno pravo nekad predstavlja kao set uputstava i preporuka bez jasne sankcije, ali svejedno, palestinski status unutar agencija UN političkim efektima nadilazi sve inventivne domete discipline tumačenja prava.
Na pitanje RTS-a, iz američkog Stejt departmenta je stigao promptni odgovor: pitajte Palestince da li oni misle da su u Atomskoj agenciji, Vašington misli da nisu.
„Što se tiče pozicije Sjedinjenih Država, mi ne verujemo da se Palestinci kvalifikuju za ulazak u NPT. Kao što stalno govorimo, mi i dalje verujemo da je preferirani put do rešavanja izraelsko-palestinskog konflikta da te dve strane najpre u direktnim kontaktima postignu dogovor o konačnom pravnom statusu."
Iduće godine u Prištini
Prevedeno s diplomatskog jezika, Palestina ne može da problem statusa rešava izokola, preko ulazaka u agencije UN.
Pre nego što Tel Aviv okruže međunarodnim ugovorima i sateraju ga uza zid serijom svršenih činova, palestinske vlasti najpre moraju da postignu direktan dogovor s državom Izrael, na čijoj su teritoriji oni, za sada, samo autonomna oblast.
Za EU, vrlo interesantna diplomatska situacija. Unija s jedne strane podržava "rešenje dve države" u Izraelu, ali s druge strane nije spremna da nastavi da toleriše palestinsko-arapski lobi unutar organizacija i gremija Ujedinjenih nacija.
Još interesantnija za samu Srbiju, koja se sprema za jesenje zasedanje Uneskovog Izvršnog odbora, gde bi se na razmatranju mogao naći zahtev Kosova za ulazak u tu agenciju UN.
Pođimo od toga da je moguće, iako ne sigurno, da Sjedinjene Države i EU uoče pravnu paralelu između Palestine i Kosova u odnosu na Unesko, pa da zaustave prištinski pokušaj. Tu ne moraju biti presudna, i verovatno nisu, srpska nastojanja da takav razvoj pomognu, uklešten brzim maršom pravnih sličnosti, i sam Zapad bi mogao da stane na tu poziciju.
Za Srbiju bi onda svejedno ostao još jedan veliki problem, koji se sada više ne tiče međunarodnog diplomatskog fronta, već domaće nasleđene situacije.
Naime, kroz jugoslovensku komunističku politiku, za koju je teško reći koliko je bila politika a koliko Titov emotivni izbor, srpska javnost je sistematski navikavana da paušalno osuđuje izraelsku stranu i u svakom elementu se svrstava na palestinsku.
Ništa neobično, sličnu situaciju je u austrijsku politiku uveo i premijer Bruno Krajski. Krajski je vodio propalestinsku politiku doslednog osuđivanja Izraela. Dobar deo javnosti odrastao je i refleksno se razvio oko takvih političkih motiva.
Neki to zovu starim antisemitizmom, ali jednako tako ima argumenata da se to nazove vaspitavanjem javnosti u moderne političke svrhe.
Srpska javnost sada stoji pred izazovom "odvikavanja" od propalestinskog refleksa, da u novoj situaciji prihvati činjenicu kako svaki diplomatski uspeh palestinske države, uz sve kraću vremensku distancu, deluje kao uspeh kosovske državnosti.
Svaki međunarodni poen za Palestinu je istovremeno poen za Kosovo, odnosno minus za Srbiju u njenim nastojanjima da Prištinu zadrži u formalno-pravnoj vezi s Beogradom.
Jednako tako, svaki međunarodni neuspeh Palestine pokazuje da Zapad počinje da pati pod nepredvidivim posledicama relaksiranog odnosa koji je devedesetih godina zauzeo prema procesima stvaranja i održavanja međunarodnog prava.
