Izvor: Deutsche Welle, 15.Dec.2014, 12:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi ustanak samo je pitanje vremena
Egipat je, moglo bi se reči, ponovo policijska država. Režim skoro da više i ne pravi razliku između terorista i legalne političke opozicije. Egipćani to neće trpeti na duge staze, smatra Naser Šruf.
Nažalost, istina je: iako potpuno opravdane, masovne demonstracije protiv vladajućih struktura nanose štetu, kako ekonomiji, tako i socijalnom miru u pogođenoj zemlji. Dugoročno gledano, režim čija je vladavina zasnovana na represiji i samovoljni, prouzrokuje zemlji >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << mnogo veću štetu. Egipat je za to najbolji primjer.
Iz današnjeg ugla gledano, čini se da je egipatska revolucija od 25. januara 2011. godine, kilometrima daleko od ciljeva zbog kojih je pokrenuta: lične slobode, sloboda medija i javne reči, socijalna pravda, borba protiv korupcije, dostojanstven život za sve građane… Ti ciljevi su hrabrom pokretu otpora koji je pokrenuo proteste, doneli simpatije širom sveta. Ipak, u zemlji faraona, danas se takvo raspoloženje ne oseća. Naprotiv, u Egiptu vladaju rezignacija, bes i nezadovoljstvo – i to upravo među mladim generacijama koje, nakon četiri godine haosa, borbi za vlast i promena vlasti, jedva da imaju dovoljno nade da sanjaju moderni, bolji Egipat.
Terorizam ne opravdava kršenja ljudskih prava
Kada današnje, autoritarno egipatsko rukovodstvo sa bivšim generalom Abdelfatahom Al-Sisijem na čelu govori o ugroženosti od terorista, to onda, da naglasimo, nije samo izgovor. Realna opasnost postoji i to se naročito može uočiti na Sinaju: militantna grupa „Beit al-Makdis“ koja tamo ima veliki i razorni uticaj, zvanično se odnedavno priključila terorističkoj grupi „Islamska država“ koja je već osvojila velika područja Iraka i Sirije.
Naser Šruf, arapska redakcija DW
Mora se jasno sagledati: ti džihadisti se ni u Egiptu ne bore protiv režima zbog nedostatka sloboda i povreda ljudskih prava. Oni jednostavno žele da ostvare svoju sopstvenu vladavinu terora. Ako se današnji egipatski režim konsekventno izbori s tom ili drugim džihadističkim grupama, pa i vojnim sredstvima, onda on svakako zaslužuje međunarodnu podršku.
Međutim, ta borba ne opravdava sistematsko kršenje ljudskih prava, ugrožavanje slobode mišljenja i prava na demonstracije. Svejedno da li je reč o džihadistima, članovima Muslimanske braće, levičarima ili liberalnim snagama: režim predsednika Al-Sisija uopšte se ne trudi da napravi razliku između terorista i legalne opozicije. On mnogo više koristi terorizam kako bi opravdao svoju represivnu politiku prema svim političkim snagama koje se ne uklapaju u Sisijev autoritarni stil vladavine. Međunarodna zajednica bi upravo to trebalo da uvidi i ne bi smela da dozvoli da, i pored sve neophodne pomoći Egiptu, postane saučesnik. Već sada se može predvideti da će nedavno usvojeni Zakon protiv terorizma pre doprineti radikalizaciji, nego većoj zaštiti od terorizma.
Pravosuđe u službi režima
Za razliku od svog prethodnika Mohameda Mursija iz Muslimanske braće, Al-Sisi se ne upušta u sukobe sa pravosuđem, već javno i demonstrativno hvali njegovu nezavisnost. Međutim, u stvarnosti, on može da bude siguran da će sudije u odlučujućim slučajevima doneti odluku u njegovom duhu. Politički motivisane presude protiv novinara ili aktivista koji su protiv režima, uklapaju se u taj kontekst, baš kao i oslobađanje bivšeg predsednika Hosnija Mubaraka koji je, kao i Al-Sisi, na predsedničku funkciju došao iz redova vojske. Na kraju, ni Mubarakovo oslobađanje ne čini se samo brojnim Egipćanima kao završni udarac revoluciji. Osim toga, ono bi trebalo da egipatskim snagama bezbednosti i aktuelnom političkom rukovodstvu signalizira da ne moraju da strahuju da će jednog dana biti izvedeni pred lice pravde zbog kršenja ljudskih prava opozicije i demonstranata.
Sve to moglo bi da funkcioniše neko vreme – jer Egipat je nažalost odavno ponovo policijska država. Ipak, bedno stanje u kojem se nalaze i privreda i ljudska prava – pad prihoda od turizma, zavisnost zemlje od donacija iz zalivskih zemalja i savezništvo islamističkih, levičarskih i liberalnih grupa – pre ili kasnije dovešće do toga da akumulirano nezadovoljstvo ponovo preraste u masovne proteste. Zato je naredni ustanak – samo pitanje vremena.
