Izvor: RuskaRec.ru, 27.Jun.2017, 12:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nataša Jeftić: „U Rusiji mi se događaju čuda!“
Srpska nastavnica ruskog jezika i popadija Nataša Jeftić iz Mladenovca ruši sve moje šablone i stereotipe o učiteljima i ženama sveštenika. Sve moje nastavnice ruskog jezika i sve popadije koje sam sretala u životu su ličile jedna na drugu. Uvek bih pomislila da nose čitav teret ruske gramatike i ljudskih grehova na svojim slabim plećima. Dok Nataša Jeftić više liči na devojčicu i sestru svoje rođene dece, nego na strogog predavača i majku porodice. To je veoma pozitivna mlada >> Pročitaj celu vest na sajtu RuskaRec.ru << žena koja učenicima otvoreno priča o svojoj ljubavi prema Rusiji i ruskom jeziku. Uvek je u pokretu između Beograda i Moskve i nedavno se vratila sa konferencije „O ulozi ruskih svetaca u duhovno-moralnom vaspitanju omladine“, koju je organizovalo „Rossotrudničestvo“. Zamolila sam Natašu da mi ispriča o svojim utiscima o Rusiji.
U Moskvi kao riba u vodi
Katarina Lane: Nataša, ovo je tvoje četvrto putovanje. Šta si novo videla u Moskvi? Počnimo od toga kako izgledaju Moskovljanke?
Nataša Jeftić: Moja glavna impresija je (nećeš verovati, ali objasniću) da se Moskva uopšte ne menja. Ja sam došla, kupila kartu za metro, krenula u grad, i bukvalno imala osećaj kao da živim tamo. Nikakav problem nisam imala da se naviknem na novo, niti sam zapravo uopšte imala pred sobom taj pojam novog. Moskva se za mene nije menjala od tog trenutka kada sam je ostavila zadnji put. Ja bih mogla da živim u Moskvi. Ako to bude Božija volja, ne brinem, lako ću se snaći. Jedino je bitno da moja porodica bude sa mnom. Fizički je Moskva potpuno drugačija. Toliko sija, blista! Toliko je uloženo u nju. Baš se vidi jedna raskoš! Metro je neverovatno čist! Kad god siđeš dole, ne možeš da vidiš ni jedan papirić. Sve je maksimalno čisto, i narod pazi i poštuje to.
Lepotice Moskovljanke
Nataša Jeftić: Posmatrala sam ljude, koji su promenili taj fizički izgled. Primećujem da je sve mnogo savremenije i mnogo privlačnije, što svakako pada u oči. Ide u korak sa vremenom i prevazilazi vreme, ja bih to tako mogla da definišem. Na mene je veliki utisak ostavilo to što su mnoge Moskovljanke prelepo obučene u svakom trenutku, bilo da ih vidiš u metrou, u kupovini, ili u prolazu na ulici, što su na visokim potpeticama, sređene. Pritom, ne sređuju se prenapadno, već sasvim prirodno, tek toliko da ti vidiš njihovu lepotu i brigu o sebi. Ona pleni, ona je fantastična.
Čuda vere
Katarina Lane: Pričaj nam o čudima koja ti se događaju.
Nataša Jeftić: Svaki put doživim tamo nešto čudesno! Treći dan konferencije je bio održan u Trojice-Sergijevoj lavri u sobi Jelisavete Petrovne. I pre polaska izgubila sam memorijsku karticu za fotoaparat. Ja volim da fotografišem, čuvam sve to, arhiviram. 10 minuta pre polaska ja gubim tu memorijsku karticu, ona je mala, ne možeš da je nađeš! Nema veze, šta da radim... Spremna sam da telefonom snimim par fotografija. Izađem iz sobe, siđem u hol, kažem mojoj drugarici iz Jermenije da sam izgubila tu karticu. Ona me hvata za ruku i kaže: Ne može tako, idemo da je nađemo!
Fotografije iz lične arhive N.Jeftić
Vraćamo se u sobu i to je jednostavno čudo! Ja sam popadija, neko ko je u veri od malih nogu, međutim moja vera nikada nije bila u tim granicama, kakvu sam videla kod moje drugarice. Ona je počela da izgovara reče molitve „Simbol vere". Ja sam nastavljala da tražim i gledala je u čudu, jer mi takvu zadivljujuću molitvenost nemamo. Ona je dodala: Ne brini, kad se ta molitva izgovara obavezno se na kraju izgubljena stvar nađe. Na kraju ona izgovora poslednje reči te molitve i podiže sa poda karticu!
...Ja se zaista i sad naježim! Dogodilo mi se nešto slično kad smo bili u Trojice-Sergijevoj lavri sa suprugom i njegovim bratom. Nismo obratili pažnju da li su nam baterije napunjene. Dolazimo u lavru i čuje se odvratan zvuk prazne baterije. Šta da radimo... Ja otvaram poklopac, malo protrljam baterije, vratim poklopac. 150 slika sam napravila nakon toga! 150 slika! Možda ja naravno gledam ove stvari kroz ružičaste naočare, ali meni se svaki put u Rusiji događaju neverovatne stvari. Rusija je čarobna zemlja!
Foto: Katarina LaneKatarina Lane i Nataša Jeftić
Fotografija iz lične arhive N.Jeftić
Ruska kuhinja i njena iznenađenja
Katarina Lane: Kakvom su vas hranom ugostili na konferenciji?
Nataša Jeftić: Bilo je puno toga zanimljivog. Vodili su nas u restoran, koji se nalazi u Kamergerskom pereulku (sokaku) preko puta MHAT-a (Moskovskog akademskog pozorišta). I meni je to bilo jako zanjimlivo, jer sam na 4. godini studija, kada je trebalo da učimo o MHAT-u pitala: Šta će meni taj MHAT?! I sad kad sam u Moskvi bila, gledala sam u MHAT preko puta i sve mi je postalo jasno. Tako da nikad čovek ne sme da se pita: šta će to meni. Život to sam otkrije kroz neko vreme! Mi smo probali limunadu sa ukusom jagode i grejpfruta. To je nešto fantastično. Čim probaš, pomisliš da je to nešto najružnije što si probao. Međutim odmah tražiš još!
Fotografije iz lične arhive N.Jeftić
Organizatori su ispoštovali da mi postimo i svaka im čast na tome. Služili su nam ispečenu cveklu sa kinoom i lososa u glini, koji se svu noć pripremao u peći na drva. I to je bilo vrlo ukusno! Uživala sam u ovoj hrani. A kod kuće od ruskog često spremam kulič. Zarazila sam i ove u školi, i kad spremam kući za nas obavezno moram i školskoj deci i svojim kolegama da nosim zato što znam da svi uživamo u tom ukusu.
Katarina Lane: Ali mi u Rusiji jedemo kulič jednom u godini, na Vaskrs!
Nataša Jeftić: Da, ali bukvalno uvek kada nam se jede nešto slatko ja to napravim. Još pravim piroške s mesom. Nikad mi ne ispadnu mekane kao ruske prave, ali se trudim da usavršim tehniku i nadam se da će mi se jednog dana posrećiti.
Fotografije iz lične arhive N.JeftićNataša sa porodicom
Viša sila ili sudbina
Katarina Lane: Zašto si počela da učiš ruski jezik?
Nataša Jeftić: Kod mene je sve kanalisano unutrašnjim signalima. Šta volim, to se i trudim da ostvarim u životu. Ruski sam završila jer sam kroz život usmerena na Ruse. Odrasla sam u Cetinjskom manastiru, gde su Rusi bili jednako prisutni kao Srbi. Dolazila su nam deca iz Sankt Peterburga, hor „Sveti Jovan Damaskin“. Nisam dobro znala jezik, ali mi smo se i nogama i rukama sporazumevali i nismo hteli da se razdvojimo, i ostala sam do dana današnjog sa svima u dobrom odnosu i kontaktu. Mi smo prijatelji i družimo se. Rusija je kod mene. Ja se zovem Nataša, a nisam ja sebi dala ime. Ima neka viša sila koja me odredila za to što jesam. I to nije nametnuto kod mene. To je iz dubine srca. Volim to i radim sa svim tim žarom, koji emitujem kad pričam o Rusiji.
Fotografije iz lične arhive N.Jeftić
Da li se uvek ostvaruju rusko-srpske mašte?
Katarina Lane: Imaš li neku maštu povezanu sa Rusijom?
Nataša Jeftić: Ovaj moj put u Moskvu je rezultat definitivno jedne moje velike želje da se ostvari nešto što je trebalo da se ostvari u maju mesecu. Sa mojom koleginicom sa kojom vodimo sekciju ruskog jezika u našoj školi „Momčilo Živojinović“ trebalo je da odemo u Moskvu na obeležavanje dana srpske kulture. Nažalost, finansije nam nisu dozvolili da odemo, nismo sakupile novac. I ovo je bilo pomereno za iduću godinu.
Ali ta moja želja definitivno nije bila normalna! Ja sam bukvalno izmaštala Moskvu! I Moskva mi se malo posle toga desila. Dobila sam poziv na konferenciju, koja je od velikog značaja! Ovakva dešavanja razvijaju ljubav prema Rusiji i prave neverovatno dobar marketing o Rusiji u zemljama iz kojih delegati dolaze. Bilo je 27 ljudi iz Jermenije, Abhazije, sa Kipra, Belorusi, iz Grčke, Tadžikistana, Kirgizije. I družili smo se kao da se odavno znamo. Odmah smo ušli u dijalog! To je jedan veliki plus kod hrišćana, mi delimo ne samo misli, nego i emocije, mi smo bukvalno kao braća i sestre. Na istoj smo strani barikade.
Fotografije iz lične arhive N.Jeftić
Na konferenciji su nam predstavili projektne platforme: kako, na koji način da prikupimo sredstva da ne bude taj novac glavna prepreka. I zbog toga sam orna za rad. Imam osećaj da će se zaista ostvariti još jedna želja u našim životima, mislim na dolazak „momčilovaca“ u Moskvu iduće godine. Verujem u to! Smatram da svako ko kroči na rusko tle oseti nešto neverovatno i vrati se preobražen. I to je bitno za našu decu i želim da podelim sa njima ove emocije!
Kako se jedan Rus zaljubio u srpski narod
Dalje: ovaj put sam se upoznala sa učiteljicom iz škole broj 9 grada Dolgoprudni, i ako Bog da početkom iduće školske godine naše škole će postati pobratimi. Ja sam bila presrećna! Naša škola već neko vreme traži mogućnost tog bratimljenja sa ruskom školom, i nešto nismo mogli nikako to da pronađemo, a sad je sam Bog uredio tako da nas potraže raspoloženi za to ljudi. Nikad čovek ne zna šta da očekuje u životu, i treba da čuva svoje želje!
Katarina Lane: S kojim bi još Rusom volela da se upoznaš?
Nataša Jeftić: Sa Putinom, naravno! Pitala bih ga koju je ocenu iz ruskog jezika imao u školi i da li je voleo nastavnicu ruskog? I zašto?
Katarina Lane: Pozdravi ga, kad ga budeš videla! I želim ti nova putavanja u Rusiju i ostvarenje novih čuda!
Sa Rusijom u srcu: Priča o jednoj nastavnici
