Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 27.Nov.2016, 16:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Zeleni sokak

Banat bi trebalo nazvati Nova Engleska, ili Mala Engleska, jer po zelenilu ne zaostaju naša dvorišta nimalo za travnjacima negdašnje kolonijalne sile, a ulice su nam možda i zelenije od njihovih.

Ali nije tako oduvek.

U proleće se nekada zelenio samo atar, Siget, Kurjačka kutina, Batinjol i druga mesta oko Tamiša, selo je, da ga je kogod slikao iz dirižabla, bilo u boji suroj kao nefarbani vuneni štrikov; bila je to prirodna boja tek prosušenog blata, dok je >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << prava prašina vukla na drap, na sredini šora je potkovicama i šinama zaprežnih kola bila usitnjena do najfinijeg praha, onog od kojega je čovek sazdan i u koji će se kad kucne čas vratiti.

Trave je bilo na utrinama, ali tamo je od ranog proleća neko držao guštiće; bilo je trnjina, dikice, mlečike, kerećijeg grožđa, kiselog drveta, travnata ostrva nisu bila dovoljna za fudbalsko igralište. Lopte su bile plastične ili gumene (moju odbojkašku loptu, plastičnu, koju su mi doneli Zaga i Luta iz Zrenjanina, Mića Toković je jednom servom plasirao pravo na bocu divljeg bagrema, na kojoj je lopta i ostala nabodena: Mića nije hteo da čuje za odštetu, tražio je da se to knjiži samo kao čist sportski promašaj, kao poen izgubljen za njegovu ekipu i kao promena serve); nešto trave bilo je u Jamurama, školsko igralište isto nije bilo travnato, u avliji niko nije imao travu: živina bi svaku klicu presrela i osujetila dalji razvoj putem fotosinteze, ono što je promaklo njihovim kljunovima stradalo je pod kopitima konja, točkovima pretovarenih kola, papcima krava, svinja ili ovaca...

Jedino su baba Lenka i deda Steva zvani N. imali englesko dvorište, trava je bila ujednačenija nego na utrinama, pravi zeleni tepih, kako su još u ono vreme sportski komentatori zvali fudbalsko igralište, ali domaćini nisu goreli od želje da se mi tu loptamo, da larmamo i da im razbijemo koji pendžer.

Ne znam kako je nastala ta oaza, domaćini kao da su radili part time, jesu bili paori, ali ne pamtim ni njihove konje, ni marvu, da, imali su morke, čija su jaja bila tražena uoči Uskrsa, jer su najjača u našem klimatskom pojasu, ali morke nisu utamanile travu, možda su štaviše više volele vršak stabljike, pa su one pridonele da trava bude takoreći mašinski potkresana; merkali smo taj mali Vembli, ali smo morali čekati da njihovi unuci, Boba i Čeda, dođu na posedak, čak iz Sakula, pa da se onda podelimo u ambijentu dostojnom fudbala.

Deda Stevi se bio dopao dotad neuobičajen način oslovljavanja koji je čuo ne znam gde. Kad uveče moraš kod nekog da lupneš na pendžer, obično vikneš domaćinovo ime (kao što kad ulaziš u avliju pitaš "oće kera?", a ako se smrkava pitaš "jeste legli?"); moj stric Živa, čija je kuća naspram deda Stevine, legne ranije, ali nina Jovanka još šije, kroz ujednačen rad singerice čuje se lupkanje u roletnu i čuje se nekoliko puta "alo, alo"... Ne možeš na tako kratkom i univerzalnom uzorku ni da prepoznaš glas, ali Živa zna ko je, jer deda Stevi to nije prvi put, i danju kad hoće da te oslovi on "alo, alo", iako su telefon imale samo železnička stanica, mesna kancelarija i pošta, i malo je ko od Farkaždinaca razgovarao telefonom. Živi ne treba mlogo da se najedi: "Šta ti sad treba, i šta mi telefoniraš kad nemamo telefon ni ja ni ti!..."

Preteča ili da kažemo vesnik telefonije, deda Steva zvani N. išao je ispred svog vremena: bio je rodonačelnik travnatih avlija i sokaka, a da nije to ni znao.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...