Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 07.Nov.2015, 21:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Bajka o svircima I

Ah, kud nestade ono doba u kome je muzike bilo samo onoliko koliko umetnici mogahu lično da izvedu? Oznaka „uživo“ nije postojala, sviralo se i pevalo ili uživo ili nikako! Nije li moje pokolenje poslednje u evoluciji živelo bez ijednog danas bi se reklo nosača zvuka? Ako ne odeš u crkvu, u svatove, ili ako kod tebe za svečare ili za klanje svinja ne zapevaju tvoji rodovi – nema muzike. Pevušiš dok kočijašiš, neka mlada zapeva dok trebi pasulj ili mak na ulici, u nekoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << familiji sestre propevaju u dva glasa, jedna vodi, druga prati (moja majka i moja tetka Novka; moje tetke Boda i Nada iz Perleza etc.), ali i tome terciranju dođe kraj, ko je upamtio upamtio, ako i nastupe ponovo sa istom numerom opet će biti drukčije, i opet će biti live. Živeo sam u svetu neponovljivih izvedbi, kao što su živeli Bah, austrijski i ruski car, da ne nabrajam dalje.

A opet, nisam rođen u vreme kad se Banat još veselio uz gajde, nekoć slavni instrument pojavljivao se samo u dedovskom obliku psovke, blagom toliko da se o deci moglo kazati „o gajde mu njegove!“, isto kao i „supu mu njegovu; stric Boža davao mi je svoju violinu se poverenjem, moj plan bio je da u rekordno kratkom vremenu ovladam tim instrumentom; obeshrabren silnim falš tonovima koje bih gudalom kojekako nastrugao, opredeljivao sam se za pizzicato, u kome isto nisam imao mnogo više pogodaka, ali falš nije bio tako mukotrpan i bolan kao kad sam gudio: donde možda seže istorija moje bolesti da udaram u tamburu.

Za ličnu razbibrigu i samousavršavanje služila je frula, bilo je bogme nadarenih frulaša, Ljuba Lopataš, Čađa, Steva Nikodinov, ali si za profesionalne nastupe morao da imaš harmoniku. Ramuniku. Sećam se javne rasprave kad je naš kum Laza odlučio da kupi pravu dalapu, iz lično Italije, za dinare koje razmeniće po zvaničnom kursu i uz plaćenu paprenu carinu koju je blagouvela FNRJ, još kivna što smo izgubili naš voljeni Trst. Morao je da proda nekoliko lanaca zemlje večito, a reč „večito“ zvučala je sto puta strašnije nego vešala, gubilište ili streljački vod. Svim i svačim si smeo da trguješ, samo zemljom ne.

Ipak je harmonika jednog lepog dana stigla i godinama je bila najlepša stvar u celom selu, registri ne znaš koji je slađi od kojeg, smeo sam da ih pritiskam dok je kum svirao, potonji je dobio još više volje da usavršava svoju ionako prepoznatljivu i cenjenu verziju bećarca, melodije koja je lebdela nad svim svatovima, kao nevesta kod Kusturice, i u sunčano podne i u ranu, ranu zoru. Sarađivao je sa Đekom, koji je imao čist, zvonak tenor, bili su dobitna kombinacija, i oni koji su kuma-Lazi predviđali da će zbog svog hibrisa biti siroma, prešli su u drugu krajnost: bakšiš koji su žene gledale na mehu harmonike njihova je zavidljivost i večna glad za gotovim novcem umnožila, pa se pripovedalo kako su posle ne znam čijih svatova svirci satima brojali zaradu, toliko su sa meha i sa svojih čela nabrali toga blaga, a trebalo je između ostalog i da upare banknote koje su pojedinci kršeći Zakon o Narodnoj banci derali na pola, drugu polovinu davali su tek kad bi svirci ispunili kvotu pesama zamišljenu u pijanoj glavi (takozvano odgođeno plaćanje), uglavnom je prihod, kako legenda kaže, bio toliki da su, neispavani i promukli, morali završni račun da prekinu i da odspavaju, danju, kod domaćina, u stražnjoj sobi, gde su bili ostaci torti, pečenja i kupusa.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...