Izvor: Deutsche Welle, 24.Okt.2020, 08:07

Italijanski ribari – pioni u libijskom sukobu

Zaustavljanje italijanskih ribarskih brodova u blizini obala Libije nije ništa novo. Ovaj put su hapšenje 18 ribara izveli pripadnici nepriznate, suparničke libijske Vlade generala Haftara. To komplikuje situaciju.

Na ribarskim pristaništima grada Mazara del Valo na zapadu Sicilije ljudi se bave svakodnevnim poslom. Neki pripremaju mreže, neki popravljaju hladnjače za ribu na brodovima, dok se drugi bave problemima sa mehanikom. Posao se odvija uobičajeno, iako je atmosfera >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << već nekoliko nedelja napeta.

„Da se moj brod nije zaglavio između dokova zbog kvara motora i ja bih bio tamo onog dana kad su ribari zarobljeni“, kaže kapetan broda Vinćenzo de Santis. Osamnaest njegovih kolega ribara - osmoricu Italijana, šestoricu Tunišana, dvojicu Indonežana i dvojicu Senegalaca – uhapsila je libijska obalska straža 1. septembra dok su plovili međunarodnim vodama.

Zastave na pola koplja u italijanskom ribarskom mestu Mazara del Valo

Nekadašnji libijski predsedniki Muamer el Gadafi je 2005. godine jednostrano proširio teritorijalne vode Libije – posebno bogate visoko cenjenim crvenim krabama – sa 12 na 74 nautičke milje od obale. Ribarski čamci iz Mazare del Valo od tada su upleteni u nekoliko incidenata. Ovog puta zaustavljena su četiri ribarska broda, od kojih su dva uspela da pobegnu.

„Pre uplovljavanja u te teritorijalne vode nema ničega vrednog što bi se moglo uloviti“, kaže De Santis. „Kad sam udaljen 35 nautičkih milja od Bengazija, znam da je to u skladu sa zakonom. Šta bi trebalo da kažem svojoj posadi kad odemo tamo? Da ćemo loviti u Libiji?“

Problematične vode

Jedan od članova posade je Tarno iz Indonezije. Tek u januaru je počeo da radi u Italiji i sada shvata koliko su ove vode problematične.

„Čuo sam za ovo i ranije, ali tek sada razumem o čemu se radi, to je strašno“, rekao je Tarno, koji govori samo indonežanski jezik i nema porodicu u Italiji. Kaže, dvojica uhapšenih indonežanskih ribara su bili „jedini ljudi s kojima sam zaista mogao da razgovaram kad bismo se vratili s mora. Molim se za njihove najmilije u Aziji, koji zabrinuto isčekuju ishod situacije.“

U međuvremenu, porodice ribara iz mesta Mazare del Valo razgovaraju o tome u lokalnoj gradskoj većnici.

„Verujem da Libijci imaju srce, ali ono je zaleđeno. Razumem i da žele da budu priznati“, rekao je Pjetro Đakalone, koji sa svojim sinom nije razgovarao od dana kada je  zatvoren i kada mu je bio dozvoljen jedan telefonski poziv.

Tarno i njegova dva zemljaka su jedini Indonežani koji su zaposleni na italijanskom ribarskom brodu

Sudeći po informacijama iz više izvora, general Kalifa Haftar, koji je šef suparničke vlade u istočnoj Libiji, traži međunarodno priznanje. Ribari su zarobljeni istog dana kada je italijanski ministar spoljnih poslova Luiđi di Majo napustio Tripoli, gde se susreo s čelnikom libijske Vlade priznate od strane UN Fajezom al Saradžom, kako bi razgovarali o prekidu vatre, na šta Haftar nije pristao.

Di Majo je demantovao da postoji bilo kakva veza između hapšenja ribara i njegove posete Tripoliju.

Ribari u zamenu za fudbalere

Haftarova namera je da pregovara o puštanju ribara u zamenu za četvoricu libijskih fudbalera koji su trenutno u zatvoru u Italiji. Oni služe kazne zatvora do 30 godina zbog navodne trgovine migrantima širom Sredozemlja tokom 2015. godine, što je rezultiralo smrću 49 ljudi tokom jednog pokušaja prebacivanja u Italiju.

Prema libijskim izvorima, italijanske ribarske ekipe takođe su optužene za trgovinu drogom. Na jednoj fotografiji, koja je procurila u javnost, vide se žuti paketi, izloženi u luci Bengazija ispred jednog od zaplenjenih brodova. Italijanska vlada nije potvrdila ove optužbe, za koje se veruje da su Haftarov pokušaj pojačavanja pritiska.

Ministar spoljnih poslova Di Majo rekao je da je „privođenje ljudi koji krše samoproglašenu libijsku zonu neprihvatljivo... baš kao što bi bilo neprihvatljivo kad bi nam netko rekao da će pustiti Italijane, ako mi pustimo njihove državljane.“

General Kalifa Haftar

„Nadam se da će se moj sin uskoro vratiti i to u dobrom stanju i da njegov povratak neće predstavljati još veću patnju“, kaže Đakalone, koji zna u kakvim su uslovima bili zatočeni ribari u prošlosti.

„Devedesetih godina su bili zatočeni u grupama od po 100-150 ljudi u neuslovnim prostorijama, ali barem su ih porodice mogle redovno zvati. Sada su u boljim objektima, ali ne možemo s njima da razgovaramo. Pitamo se šta Fabio jede? Kako spava? Može li da se okupa?“

Trenutna situacija je bez presedana: u prethodnim slučajevima ribari su obično puštani nakon plaćanja novčane kazne.

Di Majo je pozvao saveznike generala Haftara, među kojima su Rusija i Ujedinjeni Arapski Emirati, da se uključe u pregovore o puštanju ribara, u nadi da će moći izvršiti određeni uticaj.

Politička pažnja

Većina porodica uhapšenih ribara krive italijansku vlast što ih nije dovoljno informisala o razvoju situacije. Međutim, politička pažnja koju ovaj slučaj dobija, nekima od njih uliva nadu: „Ne znamo ništa novo, ali moj je osećaj da bismo se trebali pripremiti za slavlje“, kaže Vito Ganćitano, zet jednog od ribara.

Pjetro Đakalone

Ovaj osećaj ne deli Kaima Matluti, mlada Tunišanka, koja je razgovarala sa svojim ocem Habibom nekoliko dana pre hapšenja. „Nazvala sam ga dok je bio na moru, jer su mi za upis na univerzitet bili potrebni neki dokumenti iz Tunisa. Rekao mi je da može da se vrati kući ako je potrebno, ali odgovorila sam mu da se ne brine zbog toga“, kaže ona boreći se da to ispriča na italijanskom. „Volela bih da sam mu rekla da se vrati.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Nastavak na Deutsche Welle...