Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 12.Mar.2013, 13:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Deset godina od invazije na Irak, nostalgija za Sadamom

BAGDAD -

Irak je, 10 godina posle invazije, upao u političku krizu praćenu verskim sukobima i ništa ne podseća na mirnu parlamentarnu demokratiju koju su SAD želele da izgrade.

Američki vojnici koje je tadašnji predsednik SAD Džordž Buš poslao 20. marta 2003. u iračku pustinju, uz podršku koalicije više desetina zemalja, dobili su naredbu da se dokopaju oružja za masovno uništenje koje je navodno posedovao režim Sadama Huseina.

Međutim, nikakav arsenal >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << takvog oružja nikada nije pronađen, a svrgavanje Sadama Huseina omogućilo je Iranu da stekne neočekivani uticaj na svog suseda.

Ono što je još gore jeste da se od odlaska poslednjeg američkog vojnika iz Iraka u decembru 2011, glas Vašingtona jedva čuje u Bagdadu, piše u analizi agencija Frans pres.

Bušova administracija je 2003. godine iznela argumente poput oružja za masovno uništenje, veze sa Al-Kaidom, rizik po bezbednost SAD, podseća stručnjak za Bliski istok Krispin Hoz.

"Danas sve to izgleda groteskno", kaže ovaj stručnjak.

Tu je još jedan "skriveni argument: ideja da bi Irak mogao da postane saveznik SAD, da bi obnova privrede mogla da podstakne rast u Iraku i regionu", kaže Hoz.

Sam rat nije trajao dugo. Bombardovanje Iraka je počelo 19. marta 2003, dan uoči invazije. Bagdad je pao 9. aprila, a Buš je 1. maja proglasio da je misija izvršena.

Međutim, period posle rata pokazao se mnogo krvavijim nego sam rat.

Napad na šiitski mauzolej Samara 22. februara 2006. podstakao je verski sukob neviđenih razmera.

Od 2006. do 2008, sunitsko uporište Al-Anbar i Mosul, sveti šiitski gradovi Nadžaf i Kerbala, ali i Bagdad bili su poprište uličnih borbi, napada i sukoba pobunjenika sa snagama međunarodne koalicije.

U sukobima je poginulo 4.800 stranih vojnika od kojih velika većina iz SAD.

Iako su se strane trupe povukle i nasilje se smanjilo, napadi su ipak nastavljeni u Iraku.

Od invazije 2003, najmanje 110.000 iračkih civila je poginulo.

Nacionalno poverenje i učvršćivanje institucija trebalo je da ide zajedno sa smanjenjem nasilja, ali je sve to danas samo pusta želja, zaključuje Frans pres.

Žal za "stabilnom vladavinom"

Mnogi Iračani danas, 10 godina od američke invazije, godina sektaškog krvoprolića, nasilja i nezadovoljstva trenutnim političkim vođama, osećaju nostalgiju za Sadamom Huseinom i njegovom, kako kažu, "stabilnom vladavinom".

Stanovnici Sadamovog rodnog grada Tikrita osećaju ljubav prema njemu iako je tokom svog režima naredio ubijanje bezbroj Iračana, ali nedostaje im stabilnost koju je uspostavio tokom svoje vladavine, navela je agencija AFP.

Iračani su nezadovoljni i sporom obnovom zemlje, visokom stopom nezaposlenih, korupcijom, nepostojanjem osnovnih javnih službi, rastom sektaških sukoba...

"I dalje sam ponosan i sećam se Sadama", kazao je prodavac satova u Tikritu Haled Džamal.

Džamal je rekao da se Irak nije uopšte promenio i razvio poslednjih 10 godina i da veliku frustraciju predstavlja pitanje ko je sunit, a ko šiit.

"Nije postojao sektarizam, ni suniti ni šiiti", rekao je Džamal prisećajući se nostalgično Sadamovog režima.

"Ali sada, to je prvo pitanje kada nekog upoznate", rekao je on.

Sadam je zastupao sekularno viđenje države.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...