Izvor: Politika, 28.Jan.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za više od desetog mesta nedostajalo mnogo
Vuković se bavio više suđenjem nego stanjem u sopstvenom dvorištu. – Nema vremena za velike promene pred Evropsko prvenstvo kod nas dogodine
Rukometaši Srbije su deseti na svetu. Sam plasman može različito da se tumači. Ako ćemo da tražimo opravdanje tipa „eh, da nam je ekonomija po jačini deseta na svetu, gde bi nam bio kraj” onda bi na rezultat u Švedskoj moglo da se gleda kao na podvig.
S druge strane ako se poredimo sa ostalim loptačkim sportovima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u zemlji nema sumnje da je i posle 22. svetskog prvenstva rukomet i dalje „crna ovca” porodice kolektivnih sportova. Skor od pet poraza, tri pobede i jednog remija jedina je stvar koja će ostati zabeležena. Sve ostalo – bod protiv velesile Hrvatske, snažan otpor jakim Poljacima, 50-tak minuta egal igre s potonjim polufinalistima, perfektnim Dancima i domaćinima Šveđanima, za nekoliko dana biće liferovani u zaborav.
Nismo se obrukali kao lane u Austriji, ali...
Iako se nismo obrukali kao na Evropskom prvenstvu u Austriji lane, kada smo takmičenje završili posle samo četiri dana, niko, pa verovatno ni sam selektor, igrači i rukovodstvo Rukometnog saveza Srbije ne mogu da budu zadovoljni učinkom u Švedskoj. To se posebno odnosi na igru. Bila je borbena. Tu se nema šta prigovoriti. Međutim, za neki ozbiljniji rezultat kao što je jedno od prvih sedam mesta koja donose nastavak borbe za Olimpijske igre u Londonu 2012, nedostajalo je mnogo toga.
Odbrana s nadahnutim golmanom Stanićem kako-tako radila je posao iako je, pogotovo u nekim ključnim trenucima, na površinu izbijala godinama pogrešna metodologija u radu s mlađim kategorijama. Kako drugačije objasniti to što gotovo odreda svi naši reprezentativci igraju odbranu rukama, a ne nogama, kako bi trebalo da se igra. Zbog toga su često ispadali, pokušavajući da rukama spasu što se spasti može što je neminovno dovodilo do isključenja.
S druge strane napad nam je bio rak-rana. Bez pravog organizatora, što nikada neće biti niti Vučković, niti Šešum, niti Bojinović, a s previše šutera, naši su do gola pre svega pokušavali da dođu individualnim akcijama, što ne pije vodu. Takođe, bekovi su bili statični, primali su loptu u mestu olakšavajući tako posao protivničkim odbranama. Vujin, trenutno možda i najbolji desni bek na svetu, igrao je uglavnom za sebe, napadavši pre svega kroz sredinu. Ugušio je Prodanovića na desnom krilu tako da smo s ove pozicije bili bezopasni.
Ilić, koji je pružio izuzetno zrelu igru, trudio se koliko-toliko da radi i s levim krilom, ali je očigledno da nam je napad preko crte, koja dominira u modernom rukometu, totalno u drugom planu. Sve se svodilo na igru bekova a s tako skromnim repertoarom nismo mogli ozbiljnije da ugrozimo bilo koju zonu.
Takođe, iako nam je Stanić svojim maestralnim odbranama omogućio pregršt lopti gotovo da nismo organizovali ni jedan pošten kontranapad. Ako se tome doda i stihijska igra s igračem više na terenu, bez ijedne osmišljene akcije, nikoga ne bi trebalo da začudi što smo na kraju morali da se zadovoljimo bitkom za deveto mesto, koje samo po sebi ništa nije donosilo.
Selektor Veselin Vuković, koji je u Švedskoj debitovao na klupi nacionalnog tima na velikom takmičenju, pokazao je da je zelen. Previše pažnje je obraćao na suđenje, delovalo je, neuporedivo više nego na stanje u svom dvorištu za koje je samo on bio odgovoran. Tako je stvarao i tenziju kod igrača, pa su i oni nekoliko puta planuli na arbitre i tako činili medveđu uslugu svom timu. Činjenica je da suđenje nije bilo na nivou svetskog prvenstva, ali daleko od toga da smo toliko oštećeni kako bi se moglo zaključiti iz Vukovićevih analiza pojedinih mečeva. Povrh svega dok je naš najbolji arbitar Milan Valčić imao ogroman uticaj u svetskoj sudijskoj organizaciji ničije lopte su često bile naše, što nam nikada nije smetalo. Tako je sada, kada se promenio odnos snaga na međunarodnoj rukometnoj sceni, nepošteno kukati na neke stvari na koje ne možemo da utičemo.
Završnica kao ogledalo snage ili slabosti tima
Kada se budu svodili računi bila bi velika greška ako bismo se pozivali na to da nam je za bolji plasman nedostajalo malo i ako bismo utehu i ohrabrenje pokušali da pronađemo samo u tome. Ako se izuzmu utakmice s Alžircima i Argentincima nijedan važan meč nismo dobili u neizvesnoj završnici u kojoj se upravo ogleda snaga ili slabost neke ekipe. Nakon poraza od Švedske u polufinalu Svetskog prvenstva u Francuskoj golom Levgrena u poslednjih deset sekundi tadašnji selektor Branislav Pokrajac je konstatovao da je „za bolje rešenje u tih deset sekundi nedostajalo deset meseci napornog rada”. Gledajući iz tog ugla sada nam je i par godina malo.
Tim pre što i ovaj šampionat, verovatno zbog želje za kakvim-takvim rezultatom, nije iskorišćen da se u sada već dovoljno star sastav (prosek godina u Švedskoj bio nam je 28,4) ubrizga sveža krv. Ako se izuzme Momir Rnić koji je debitovao u Švedskoj i to s tek 23 godine i koji je mogao i više da igra u sastavu moralo je da se nađe mesta za makar još dvojicu 20-godišnjaka u koje se kunu ovdašnji stručnjaci kao što su recimo Petar Đorđić i Strahinja Milić.
Sledeće godine bićemo domaćini Evropskog prvenstva. Možda ćemo se na o-ruk domoći medalje, kao što su to učinili Slovenci 2004. na svom terenu, a posle toga ih nije bilo nigde. Iako uspemo u tome to neće rešiti nagomilane probleme. Činjenica je trenutno da nemamo niti igru, niti tim za velika dela. U manje-više istom sastavu ova ekipa je na okupu gotovo pet godina. Za to vreme su je vodila čak trojica selektora, a nismo se makli dalje od početka. Šta više otišli smo i u rikverc. Nemamo kud. S ovim snagama i s ovim selektorom, bez obzira na sve previde u Švedskoj, trebalo bi napasti i naredne godine. Posle toga – dobro razmisliti i odrediti kako i s kim krenuti u novi olimpijski ciklus koji se završava Igrama u Sao Paulu 2016.
Novo Bojičić
objavljeno: 29.01.2011
