Izvor: Sportski Žurnal, 07.Apr.2011, 17:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Varajić: Sakrivali smo povrede da bismo ušli u reprezentaciju

Žarko Varajić (59) pripada generaciji jugoslovenskih košarkaša koja svoj sport nije doživljavala kao posao, a odazivanje na poziv saveznom kapitenu kao obavezu. Ne, oni su se igrali košarke. Ljubav prema magičnoj igri pod obručima bila je njihovo nepresušno „gorivo“ ka postizanju vanserijskih rezultata... Imali su sreću da naslede izuzetne rezultate prethodnika, ali i obavezu da nastave tu zlatnu nit na koju je naš narod toliko ponosan. 
– Reprezentacija iznad >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << svega – bio je naš osnovni postulat. Kult nacionalne selekcije postao je toliko snažan da smo često prikrivali povrede kako bismo uverili selektora da nam je mesto među „dvanaest veličanstvenih“ –  jasan je bio na početku razgovora Žarko Varajić.
Sistem koji je godinama bio jasno definisan uslovljavao je mlade košarkaše da godine provedu u „čekaonici“ za majicu sa nacionalnim grbom... Evrobasket 1975. je gledao sa tribina, ali je čast jugoslovenske košarke odbranio iste godine na Mediteranskim igrama u Alžiru. Suvereno osvojena zlatna medalja bila je dokaz da je Varajić zaslužio mesto u reprezentaciji za Olimpijske igre 1976. godine.
– Nikad neću zaboraviti to naše olimpijsko putešestvije! Proveli smo 120 dana na priprema. Iako smo bili suvereni vladari Evrope morali smo na kontinentalne kvalifikacije u Edinburg. Poraz od Italije nas je skupo koštao...

Nacija je ostala u šoku. „Poslednji voz“ za Montreal bio je u kanadskom gradu Hamiltonu. Srećom, olimpijska viza je obezbeđena, a svet je nestrpljivo čekao da vidi najjaču ekipu Starog kontinenta.
– Novosel je našu formu za dve nedelje podigao do maksimuma. Protivnici u grupnoj fazi padali su jedan za drugim – Portoriko, Čehoslovačka, Egipat ... a očekivani poraz od Amerikanaca je nametnuo imperativ u poslednjem meču protiv Italije. To je bila prilika za revanš iz Edinburga mesec dana ranije - setio se slavni strelac – Spektakularna utakmica! Na poluvremenu smo gubili 16 poena, ništa nam nije polazilo od ruke, a onda je proradila naša mašina... Poen po poen smo stizali prednost, da bi Moka u poslednjim sekundama sa distance obezbedio pobedu (88:87) i plasman u polufinale najvažnijeg turnira.
Pobedom nad Sovjetima (89:84) Plavi su obezbedili učešće u velikom finalu. Tamo ih je čekala selekcija domaćina predvođena najboljim koledž igračima.
– To je klasika Olimpijskih igara. Svesni da nemamo velike šanse, ali pobednički duh nije dozvoljavao da se predamo. Utakmicu je posmatralo deset hiljada ljudi koji su navijali za Ameriku, a mi smo podršku imali od „jugovića“ – Stekića, Petkovića, Rusevskog, Kačara, Ljubeka... Pred finale smo upoznali Vilta Čemberlena, u to vreme vladara profesionalne košarke. Nažalost, poraženi smo ubedljivo (95:74) Na postolju smo tugovali i tek sutradan shvatili o kakvom podvigu je zapravo reč... Bilo je jasno da će jedna generacija koju su predvodili neprevaziđeni majstori kao što su Kićanović, Slavnić, Dalipagić i Ćosić uskoro pokoriti svet i nastaviti svoju dominaciju u Evropi.

Barselona 1973, Beograd 1975, evropski niz je morao biti nastavljen u Liježu 1977. godine.
– Javnost je i od ovog Evropskog prvenstva očekivala medalju - zlatnu. Počelo je jako dobro. Savladana je Španija ,zatim Finska, deklasiran domaćin Belgija, kao i Holandija... a onda šok! Poraz od Čehoslovačke (103:111) koji niko nije očekivao, čak su nas optuživali za kalkulisanje. To nas je dodatno razljutilo i motivisalo kako bismo dokazali svima da tron pripada samo nama.
Polufinalni okršaj sa Italijanima (88:69) rešen je rutinski, trebalo je razoružati moćne Sovjete.
– Predvodili su ih Tkačenko, Belov... bili su zaista moćni. Znali smo šta želimo i kako do toga da dođemo. Ironično, ona čuvena „odbojka“ sa kraja susreta pri rezultatu 74:61 bila je potvrda dominacije. Tad sam shvatio kolika je razlika između srebra i zlata. Poraza ili pobede u velikom finalu. To je vrh ličnog zadovoljstva... Evo i sad se naježim kad se setim intoniranja himne i slavlja – ponosan je Žarko Varajić.
Dve godine kasnije popularni Varaja doživljava najlepše trenutke u svojoj karijeri. Osvojena je bronza sa reprezentacijom u Torinu, ali pobeda u Kupu evropskih Šampiona u dresu sarajevske Bosne i 45 poena u finalu protiv Emersona u Grenoblu zauvek ostaju njegova „lična karta“.
– Lagao bih ako kažem da mi to nije najdraži trofej. Pokoriti Evropu sa timom koji u svom sastavu nije imao nijednog stranca bilo je ravno senzaciji. Sve od dolaska u Grenobl do slavlja i povratka u Sarajevo za mene je deo sportske antologije...
Junak tog finala je nastavio jednu od najlepših košarkaških bajki sa ovih prostora!
– Smestili smo se u centar grada – početnička greška. Zašto? Noć pred utakmicu nismo imali mira. Italijanski navijači nam nisu dali mira, buka je bila nezamisliva. Atmosfera iz grada se prenela u dvoranu. Srećom, bila je podeljena pola–pola. Susret je obeležila zonska odbrana Emersona koja nam je omogućila mnogo šuteva. Imali smo osećaj kao da ne možemo da promašimo obruč. Mirzinih 30 i mojih 45 poena su obeležili finale dobijeno tesnim rezultatom - 96:93. Usledio je ulazak navijača na teren, euforija nije prestajala danima... Povratak u naš grad je posebno emotivan za nas jer se „poklopio“ sa Danom oslobođenja Sarajeva. Čitav grad je bio na ulicama, napravljen je svojevrsni špalir od aerodroma do Skenderije, srce je bilo prepuno – zaključio je čuveni as koji se od aktivnog bavljenja košarkom oprostio u maju 1984. godine pred punom dvoranom Skenderija, a tom spektaklu su prisustvovali svi saigrači sa kojima je igrao u Bosni i reprezentaciji.

Nastavak na Sportski Žurnal...