Izvor: Sportski Žurnal, 06.Feb.2011, 22:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srbija bez medalje na Univerzijadi

25. Zimska Univerzijada
Specijalno za Zurnal iz Erzuruma, Larisa Petrović
Srbija je bez medalje na 25. Zimskoj Univerzijadi u Erzurumu, a snouborder Filip Filipović nije ni odvezao trku u slopstajlu. Takmičenje je otkazano zbog jakog vetra i loših uslova na stazi.
Čim me je >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << ošinuo hladan vetar odmah po izlasku iz hotela Grant Hitit, u centru Erzuruma, gde sam bila smeštena prethodnih dana, trebalo je da znam šta će uslediti dalje. Ali, u početku nisam obratila pažnju na hladnoću, samo sam želela da budem sigurna da ću na vreme stići na Palandoken za početak kvalifikacija u sloupstajlu i navijam za Filipa koji baš i nije imao mnogo sreće ovde.
Krenula sam, čini mi se, taman na vreme, ni prerano ni tačno u minut i stigla sam taman koji minut pre deset. Na Palandokenu je duvalo još jače nego u gradu. Znala sam još iz Filipove priče sa glavnog treninga, uoči trke, da je staza jako loša, a vreme je samo sve pogoršalo. Da se ne bih smrzavala ušla sam u šator za novinare, tražila startnu listu, i iščekivala da trka najzad počne, Filipović je trebalo da vozi drugi.
Međutim, prvo je start pomeren za sat, pa za još sat vremena. Negde oko podne takmičari su počeli maloi da isprobavaju stazu. Bilo je nekoliko stvarno fantastičnih skokova. Ali, pošto vetar nikako nije prestajao, oko jedan su saopštili da je trka otkazana.
Okolo su Slovenci, Hrvati, Slovaci, Rusi, svi veselo čavrljaju. A, najsimpatičnije je što svako od njih govori na svom jeziku i savršeno se razumeju. Zapravo su ono što bi sportisti i trebalo da budu, čista srca, normalni, nesputani bilo kakvim granicama.
Iako je bio poslednji dan Univerzijade oko prevoza u Erzurumu nikad niste načisto. Tako je bilo i u nečekivano ranom povratku sa Palandokena. Mada, ne mogu da se požalim, svih ovih dana sam stvarno imala sreće. Uvek sam uspevala nekako da se snađem za prevoz, a da ne moram baš da čekam pun sat, na koliko polaze autobusi.
Slušajući turske kolege sa televizije i ostale, čini mi se da mi je bilo dozvoljeno sve što drugima nije. Tako sam, na primer, bez problema ušla u zgradu gde su bili smešteni naši, a da me niko nije ni pitao za dnevnu propusnicu, navodno, potrebnu iz bezbednosnih razloga. Bar mi je tako rečeno kad sam doputovala u Erzurum i pitala kako mogu da dođem do tima iz Srbije.
Štaviše, dečko, volonter, me je posle mojih silnih ispitivanja doveo pravo do naših i još pitao: „Da li sam ti još potreban?”. Pošto sam odgovorila odrično, uredno se pozdravio i otišao.
U povratku sam želela u pres centar. To je desetak minuta vožnje od univerzitetskog sela. Opet, naravno, nisam pogodila kada ide autobus. Ali me je sreća poslužila iznova. Hokejaši Kanade su upravo bili krenuli na polufinale, nisu imali ništa protiv da pođem sa njima, pa su me usput ostavili ispred stadiona Džamal Gursel gde je glavni pres centar. A da, igrali su sa Rusima i izgubili. Iako sam im na rastanku učtivo poželela sreću i zahvalila, ipak, sam navijala za braću Ruse.

Nastavak na Sportski Žurnal...