Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 25.Dec.2016, 21:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Opasnosti po život

„Ne skači sa štigna, strunićeš se!“ Samo su tri stepenika vodila iz baštice u kuću, sa obe strane bila je više simbolična ograda, široka pola cigle, ofarbana masnom farbom u crveno, jednom za svagda; na njoj je leti stajao lavor namenjen pranju ruku i sumivanju pre nego što pođemo u školu, e, ni sa tog minijaturnog zida nije valjalo da skačeš. „Pa kaži mi ko se od naših strunio kad je bio mali“, tražio sam od babe materijalne dokaze: bilo je isto kao i sa slavnim mitom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << da će te na utrinama ukrasti Cigani, naš srez je imao ludu sreću da nijedno dete ne bude ukradeno dva ili tri stoleća, i niko od naših nije dobio bruh, što samo govori da niko nije bio nesmajan.

U Tamišu su te vrebali vir i grč, sigranje na načetoj kamari sena nije bilo poželjno, šta ako je neko zaboravio vile, ili ključ kojim se čupa slama; posle svake vršidbe valjali smo se u žitu na tavanu i pitali se kome će zrno ući bespovratno u uvo, da tamo proklija.

U Americi ću upoznati Robertu Majerhorfer i njenog muža Herberta, Herbert je seljačko dete, i kad sam ja Amerikancima pričao o pogibeljnosti pranja kose u zimskom periodu - taj i taj se u subotu uveče mio, sutra zajtra otišo u crkvu, i u ponedeljak umro, a imao je devedeset dve godine, Herbert je rekao da istovetno verovanje, a možda i statistika, postoji u Austriji: najbolje je zimi se suzdržati od pranja kose, a ako već dođe do toga, moraš četrdeset osam sati provesti u toplom - tek onda sa šubarom i šalom izlaziš na studen.

Zimi si mogao da propadneš kroz led, dok shvatiš da si nagazio na vrućac, ode ti, oštar čapur je u jesen vrebao da ti probije đon gumene čizme, i sama ljuljaška mogla je da bude opasna.

Početkom stoleća više su se ljuljali momci i devojke nego deca, momci su, po dvojica, pajvanom ili lancem otpozadi zaljuljavali devojku na sedištu; sama ljuljaška bila je okačena na najvišu moguću granu, ljuljanje je bilo preteča silnih tobogana u lunaparkovima gde se sada strmoglavljuje mladež da bi uživala i plašila se u isti mah; moja mati je bila dete, i nije trebalo da se nađe na velikoj ljuljašci, ali pošto je ova pripadala njenoj braći, dopušteno joj je bilo da se i ona malko provede. Odveć  revnosno su je zaljuljali pajvanom, ona se nije čvrsto držala, zaštitnog pojasa naravno da nije bio, pa su je lansirali sa ulice, preko kapije, u avliju: više verodostojnih svedoka i savremenika potvrdilo je priču da je njen srednji brat, moj uja Radica, koji je tada momak, ili je već oženjen, ukečio leteću sestru: „Ja namirio, i pošo na sokak, kad nešto leti preko kapije, pružim ruke napred, a to Julka!“

Bilo je još slučajeva smrtne opasnosti koji su se završili ne treba lepše. Čika Svetozar, čija je kuća bila pored železničke stanice, na onda uobičajen i preporučen način vaspitava sina Mileta koji je naginjao maloletničkom prestupništvu, telesno kažnjavanje biće ocrnjeno tek pola veka docnije, uglavnom je kažnjeni trinaestogodišnjak ponavljao da će se udaviti. I zaista, legnu oni, ugase lampu, prođe ponoćni voz, iskrada se Mile, u jednodelnoj spavaćici kakvu su u to doba nosili pripadnici oba pola, do pronalaska pidžame treba isto da prođe bar još četrvt veka... Silazi već sa brega ka Tamišu, mesečina, otac ide poizdalje za njim, ne veruje u ozbiljnost namere, ali ga ipak prati. Kaže čika Svetozar: „Ja stao iza vrbe, on bogami ulazi u vodu, prešla mu voda preko kolena, ja već da potrčim, kad vidim on se zaustavio i - ni napred ni natrag; pitam ga: ’Šta je, što se ne daviš?!’,  kaže: ’Ladna mi voda...’“

Verujem da jutarnji voz za Novi Sad nije iz sna trgao ni oca ni sina: bilo je to ponovljeno krštenje u našoj svetoj reci.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...