Izvor: RTS, 21.Avg.2015, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Migranti, malo prtljaga-mnogo tereta
Bežeći od ratova i nemira izbeglice moraju da pređu državne granice. Na putu im je neophodno skoro sve, jer dobar deo puta pešače, nemaju dokumenta, često su i opljačkani. Pitanje je gde su granice njihove izdržljivosti, jer većina njih pati od posttraumatskog stresa i depresije.
Ajimad iz Sirije za dve godine treći put beži. Prvi put je iz Alepa sa porodicom otišao u Kobane, a odatle je >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << morao da krene kada je Islamska država napala grad u junu i sada putuje sam sa bratom.
"Pre nekoliko sati sam razgovarao sa roditeljima, kažu da su dobro, ali ne znam do kada će biti", kaže Ajimad Ahmad.
Izbeglice na put kreću sa malo prtljaga, ali sa velikim teretom na leđima. Priča poput Ajimadove je mnogo, ali on je jedan od srećnijih, jer statistika kaže da je čak 90 odsto ljudi koji prođu kroz Srbiju izgubilo bliskog prijatelja ili člana porodice.
Skoro isti procenat pati od posttraumatskog stresa, dvoje od troje ljudi od anksioznosti, a 80 odsto njih od depresije. Osim pitanja kuda, i kako sada, muči ih još jedno.
"Oni imaju pitanje zašto baš oni, da li su možda sami krivi za to. I pored toga postoji ta krivica preživljavanja pa se pitaju da li bi, da su se možda malo više potrudili, mogli svi da krenu, da su nešto drugo uradili da li možda neko blizak njima ostao živ ili nepovređen", objašnjava Maša Vukčević iz UNHCR-a.
Psihološku pomoć dobijaju samo od nevladinih organizacija i to im bar donekle olakšava izbeglištvo.
"Pomažemo im da razumeju svoje emocije i da ih prihvate kao normalnu reakciju na nenormalnu situaciju u kojoj su", kaže Jana Stojanović iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila.
Put kroz Srbiju je jedna od najlakših deonica i poslednja pred ulazak u Evropsku uniju i zato ovde još imaju unutrašnju snagu, pa čak i malo optimizma.
"Oni se nadaju da će sve biti dobro, da će biti lepo prihvaćeni. Ono što kasnije dolazi jeste strah da neće dobiti papire, da će biti vraćeni u svoju zemlju, da integracija ne izgleda kako su je zamišljali i suočeni su sa diskiminacijom", ističe Jovana Vinčić iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila.
Nekadašnja komesarka za izbeglice Sanda Rašković Ivić kaže da su psihološki problemi deo izbegličke priče i da okretanje glave i podizanje zida nisu dobrodošli.
"Srbija nikako ne sme da izgubi obraz bar kada su ovi azilanti u pitanju jer ima dugu tradiciju prihvatanja ljudi i to prihvatanja za stalno. Ovi ljudi samo žele da prođu i ne treba biti prema njima neljubazan i osoran", kaže psihajatar
Sanda Rašković Ivić.
A za ljubaznost na putu straha i nepoverenja dovoljno je ponekad i samo pitanje: "kako si?".
Pogledaj vesti o: Sirija
.jpg)
