Izvor: Politika, 29.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zemljotres irskog „ne”
Čega će se budući istoričari sećati kao najvažnijeg događaja u Evropi leta 2008? Da li će to biti cena nafte od preko 140 dolara i posledice velike finansijske krize? Ili možda dolazak Dmitrija Medvedeva na mesto predsednika Rusije? Da li će to biti povratak inflacije ili pad vlade Gordona Brauna posle leta nezadovoljstva? Ili će to biti irski referendum o Lisabonskom ugovoru? –
pita se komentator londonskog „Tajmsa”, osuđujući ravnodušnost britanskih medija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i političkih elita, koji su posle nekoliko dana izgubili interesovanje za irsko „ne”, događaj koji je po svemu „zaprepašćujući”.
Zaprepašćujući je pravi pridev da opiše nadmoćnu demokratsku reakciju tri miliona ljudi na politički pravac Evrope, ljudi koji su se uzdigli u istoj generaciji od nemaštine do najbogatije zemlje kontinenta, što je direktna posledica pridruživanja EU.
Takva „nezahvalnost” irskog naroda prema evropskim političkim elitama za nas u Britaniji možda deluje savršeno normalno, pošto veoma odgovara onome kako se većina nas oseća. Tri naše vodeće političke partije veruju, izgleda, da im je u zajedničkom interesu da ovo tretiraju kao „mali zemljotres sa malo povređenih”.
Za razliku od toga, u prestonicama na kontinentu irsko „ne” se shvata kao tektonsko pomeranje koje bi moglo da promeni evropski pejzaž za mnogo narednih decenija.
Irsko „ne” je svakako pokrenulo intenzivniju raspravu od Brisela i Berlina preko Pariza i Praga do Varšave i Moskve nego u Londonu.
Ispostaviće se, verovatno, da je kontinentalna interpretacija bila dalekovidija od sračunate ravnodušnosti Vestminstera. Prvo, „ne” je Evropi donelo jednu krajnje neprijatnu političku dilemu.
Ili će EU morati da se odrekne obeležja države kao što su predsednik, diplomatska služba i u krajnjoj liniji armija – što nudi Lisabonski ugovor – ili će evropski lideri morati da se odreknu svojih licemernih demokratskih pretenzija pošto su odbacili jasno i nedvosmisleno demokratsko izjašnjavanje kao „pogrešan” izbor birača.
Kako god bilo, irsko glasanje – posle isto tako jasnog odbacivanja prethodnih sporazuma ili inicijativa EU na referendumima u Francuskoj, Holandiji, Danskoj i Švedskoj – oduzeće daljem političkom razvoju EU svaki demokratski legitimitet.
Kako god budu reagovali evropski lideri, irsko „ne” će ostati istorijska potvrda antidemokratske prirode projekta EU.
Ako politički projekat EU sada bude napušten, biće to zbog toga što su ga birači širom Evrope više puta odbacivali.A ako se projekt nastavi uprkos protivljenju Irske, to će biti konačan dokaz da lidere EU nije briga šta birači misle.
No, šteta za „evropski projekat” kako je zamišljen u Briselu, Berlinu i Parizu biće mnogo dalekosežnija od ideološke simbolike. Evropske vlade će shvatiti da je praktično nemoguće da nastave sa ostvarivanjem svojih političkih planova. To naravno nije poruka koja se šalje Irskoj Republici i spoljnom svetu iz evropskih prestonica. Zvaničan stav je da će zemlje EU nastaviti ratifikaciju Lisabonskog ugovora. Irska će onda ostati u manjini 26 prema jedan i od nje će se tražiti da još jednom razmisli.
Ako irska vlada to odbije, ili ako narod drugi put bude glasao „ne”, već su se čule eksplicitne pretnje o isključenju iz EU. Frank-Valter Štajnmajer, šef nemačke diplomatije, citiran je u „Fajnenšel tajmsu” kako kaže da je „jedan od načina da se ugovor sprovede to da se Irska privremeno povuče iz procesa evropskih integracija”.
Za Nemačku, Francusku i rukovodstvo EU takva taktika čvrste ruke je sada jedini način da se ostvare željeni politički ciljevi – i svakako treba očekivati da ovakvih pretnji bude još više narednih meseci. Pogrešno je, međutim, uobičajeno rezonovanje da će ova taktika zastrašivanja imati efekta. Irci su poznati kao tvrdoglav narod koji je generacijama trpeo zastrašivanja spolja i sada će možda početi da posmatra Evropu umesto Britaniju kao nadmenu kolonijalnu silu.
Da sve bude gore, popularnost irske vlade kao i ostalih vlada u Evropi sigurno će padati narednih godina kako bude slabila evropska ekonomija. U slučaju Irske ekonomisti sada očekuju prvu recesiju od početka osamdesetih, što baš nije zgodan period za drugi referendum.
To nas dovodi do drugog razloga zašto će irsko „ne” trajno da promeni istoriju Evrope: evrofederalisti imaju vrlo malo vremena da preobrate irsko „ne” ili da nađu način da je izbace iz EU. Predstoji jedan drugi rok koji izgleda još nije uočen u Briselu, Berlinu ili Parizu, ali koji bi komentatori i političari u Britaniji svakako trebalo da prepoznaju.
Ako evrofederalisti ne budu mogli da nađu „zadovoljavajuće” rešenje irskog problema u roku od 18 meseci, potpuno će iščileti šanse da se Irska privoli na poslušnost zbog jednog događaja u Britaniji, a to su naredni opšti izbori. Ako budu pobedili torijevci, neće više biti nikakve šanse da se Irska izoluje u manjinu 26-1.Ako Britanija 2010. bude imala konzervativnu vladu ona će se neizbežno suprotstaviti pokušajima evrofederalista da izoluju Irsku ili da joj prete.
Bilo koji alternativni „proces evropske integracije”, kako Štajnmajer diplomatski opisuje moguće izbacivanje jogunaste Irske, morao bi da se odvija bez Britanije, a ako ona ne bi htela, skoro sigurno ne bi htele ni Švedska, Danska, Češka... U takvim okolnostima, pretnja irskim biračima da moraju da se predomisle ne bi dovela do isključenja Irske, već do raspada EU. To je cena koju ni Nemci ni Francuzi ne bi platili za pravo da imaju predsednika Evrope.
Vreme je, dakle, na strani Irske u njenom sukobu sa evrofederalističkim siledžijama. Sve što treba da urade jeste da ostanu verni sebi i da nastave da pričaju. Srećom, dobri su i u jednom i u drugom.
Priredila: Jelena Kavaja
[objavljeno: 30/06/2008]
Pogledaj vesti o: Seizmološki Zavod Srbije
