Izvor: Politika, 24.Okt.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Utopija nas je naučila da hodamo
Podela sveta na dobre i loše momke se nastavlja, samo je sada front pomeren na drugu lokaciju, smatra pisac Mija Koto
Prekjuče je imao čast da kao gost otvori Sajam knjiga, a juče se Mija Koto, pisac iz Mozambika, na štandu „Geopoetike” družio sa čitaocima i potpisivao svoju knjigu „Reka zvana vreme, kuća zvana zemlja”. Koto je po obrazovanju biolog, jedno vreme radio je kao novinar, piše poeziju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i romane. Imajući u vidu da se kroz njegove knjige provlače mnoge teme, od pitanja kolonijalizma do rasnih tendencija, najpre nam govori o tome koliko je današnji Mozambik bolje mesto za život.
– Mislim da su Mozambikanci uspeli da izgrade mir i višepartijsko društvo koje funkcioniše. Uspeli su da privuku strana ulaganja i ova zemlja sada ide putem svetskog razvoja koji je, nažalost, jedini recept za razvoj. Posle 16 godina ratovanja mislili smo da više nikada neće biti mira, tako da ono što se desilo smatramo skoro čudom. Onaj ko je stvorio taj mir upravo je ova proširena porodica o kojoj pišem u svojoj knjizi. Vlada je pomogla, međunarodna zajednica je pomogla, ali kada su porodice shvatile šta je dobro za njih, onda je mir zaista i nastao – kaže ovaj pisac.
Radeći i kao novinar Koto je, između ostalog, jednu svoju kolumnu naslovio „Pismo predsedniku Bušu“. Kako objašnjava, to pismo nije napisao u nadi da će ga Buš zaista i pročitati, već je to bila novinarska vežba kojom je hteo da izrazi svoj stav prema američkoj aroganciji, sa kojom se Amerika odnosila i prema njegovoj zemlji.
– Mozambik je dugo godina bio na listi terorističkih zemalja i svi koji su se borili za nezavisnost bili su na listi terorista. I onda kada smo izborili nezavisnost i dalje smo bili na crnoj listi. Hteo sam da mu poručim da nismo glupi i da posedujemo naoružanje za masovnu izgradnju, a ne za masovno uništenje, kako je Buš to voleo da naziva. I da nam zdrav razum govori da njegovi razlozi za invaziju na Irak uopšte nisu dobri. Ali ta čuvena podela sveta na dobre i loše momke se nastavlja, samo je sada front pomeren na drugu lokaciju. Međutim, Afrika je mnogo platila celu tu cenu – smatra Koto, koji često iznosi mišljenje u političkom životu svoje zemlje.
– Neko je jednom rekao da je utopija linija horizonta i da, što više hodamo, sve se više od nje udaljavamo, ali je neko drugi takođe rekao da nas je utopija naučila da hodamo. Ja i dalje pišem za novine i kao pojedinac se politički izjašnjavam.
Da li shodno ovoj priči o traženju svog mesta pod suncem, i njegov junak u novoj knjizi traga za identitetom, doslovno i metaforično?
– Ideja za ovu knjigu je nastala kada sam kao biolog radio na ostrvu koje je 15 kilometara udaljeno od grada, ali predstavlja potpuno drugi svet. Prelazeći svakog dan reku, shvatio sam da ne prelazim reku već da prolazim kroz vreme. U svakom Mozambikancu postoji taj spoj urbanog i ruralnog, i svaki pored svog jezika govori još jedan jezik. Hteo sam da pišem kako se spajaju razlike. Mislim da sam u privilegovanoj situaciji i da mogu da pišem o tim podelama, jer sam Portugalac u Africi, belac među crncima, ateista u jednom veoma religioznom društvu. Stalno sam na granici i mogu da vidim i jedno i drugo. I ono što sam hteo knjigom da ukažem jeste to da Mozambikanci treba da vide sebe kao jednu familiju koja može živeti u zajedničkoj kući – kaže pisac.
Naš sagovornik je na kraju dodao:
– Uvek tražim način izražavanja koji mi daje više prostora da vidim svet, a za to je najpogodnija poezija. Ne govorim u ime afričkih pisaca, niti sam glasnik Afrike, ali ako zahvaljujući ovim knjigama čitaoci požele da bolje upoznaju taj svet, to će biti odlično. Važnija od same želje za čitanjem jeste želja za upoznavanjem drugih svetova.
M. Sretenović
objavljeno: 25.10.2011.
