Izvor: Press, 28.Okt.2010, 23:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bez pravih ljubića nema književnosti

U najnovijoj knjizi istražila sam kako ostaviti nekog na koga vas je sudbina prividno uputila. Većinu mojih čitalaca čine žene, a obradovao me je gospodin kome sam na vašem sajmu knjiga potpisala primerak Gošća ovogodišnjeg Sajma knjiga Aleksandra Poter jedna je od najtiražnijih autorki ženskih i romantičnih romana prevedenih u Srbiji. Poterova, koja na sajmu predstavlja >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << najnoviji „čik lit" roman „Nisi onaj koga želim" („Alnari"), počela je karijeru kao novinarka, a danas uživa u ulozi pisca, koji putujući po celom svetu promoviše knjige koje čitaocima mame osmeh. U intervjuu za Press književnica iz Velike Britanije kaže da ju je prijatno iznenadila atmosfera srpske prestonice.- Prvi put sam u Beogradu! Već nekoliko dana sam ovde i uživam u prvom sunčanom danu. Prvi utisak koji sam stekla je da su ljudi izuzetno prijateljski nastrojeni i da veoma dobro govore engleski jezik. Izgleda da to ima veze sa filmovima, pošto ljudi mahom govore s američkim akcentom, što mi je dosta zabavno. Grad vrvi od zanimljivih i lepih zgrada. Vidi se da je Beograd u svakom pogledu savremen grad. Začudilo me jedino to što bombardovane zgrade nisu ponovo sagrađene.
Kako u modnom smislu izgledaju žitelji srpske prestonice?
- Isto kao u Londonu! Ne vidim razliku u oblačenju, a vidim da su i prodavnice odeće iz istih lanaca.
Znači, globalizam maršira dalje?
- Da, nezaustavljivo!
Zašto ste radnju romana, koji promovišete u Beogradu, smestili u Veneciju?
- Tek sam nešto pre početka pisanja knjige čula za legendu o Mostu uzdaha u Veneciji, koja kaže da će par koji se poljubi ispod tog mosta ostati zauvek zajedno. Pomislila sam da bi bilo odlično da tu ideju „okrenem naglavce" i vidim šta bi se desilo kada bi neko ko je „proklet" na taj način pokušao da ostavi osobu sa kojom se poljubio. Svi vole Veneciju, vole da čitaju o njoj, a ja sam došla na ideju da venecijansku legendu smestim u savremeni metropolis kao što je Njujork. Ljubavne teme su nešto što ljude uvek zanima. Ljubavnih romana će uvek biti.
Vaše knjige namenjene su ženama. Omakne li se i poneki muški čitalac?
- Većinu mojih čitalaca, naravno, čine žene. Međutim, obradovalo me je i to što me čita i poneki muškarac, kao jedan gospodin kome sam na vašem sajmu knjiga potpisala primerak knjige. Čitaju me i dvanaestogodišnja deca, kao i sedamdesetogodišnjaci. Otkad sam počela da pišem imala sam utisak da će moje knjige čitati žene između 20 i 30 godina, ali se ispostavilo da ima i velikih odstupanja od toga. To me jako veseli.
Pisali ste za najvažnije ženske časopise na svetu, a počeli ste karijeru kao urednik u enigmatskom časopisu. Kako je došlo do toga?
- Imala sam 21 godinu i žarko sam želela da radim u nekom časopisu! Živela sam u malom mestu u severnoj Engleskoj i želela da se preselim u London. Pisala sam stotine prijava za posao, među kojima je bila i jedna za uredničko mesto u časopisu koji se bavi enigmatikom. Moji roditelji su se smejali tome i govorili mi: „Pa ti čak ni ne voliš ukrštenice". Dobila sam posao i preselila se u London i radila baš u redakciji koja se bavi ukrštenicama! Na tom poslu bila sam četiri godine, koje su za mene bile veoma korisne zato što sam naučila mnogo o tome kako funkcioniše redakcija. Volela sam taj posao.
Nastavili ste posao u malo većim časopisima?
- Pisala sam tematske priloge za „Vog", „Kosmopoliten", radila kao „frilenser", uređivala tekstove... Radila sam zaista sve. Da bi čovek u tom poslu mogao da održava redovne prihode, mora da radi sve i svašta, da ima veoma širok spektar znanja. Novac se ne zarađuje lako.
Kako ste postali pisac romana?
- Sa 28 godina ostala sam bez posla kao tehnološki višak. Tezgarila sam po raznim časopisima, radila privremene poslove i jednog dana do mene je došao posao da izvršim redakturu članka o mladim piscima, ispod 30 godina, koji su objavili svoju prvu knjigu. U članku su bile njihove životne priče i odlomci iz knjiga. Odlučila sam da i ja budem među tim ljudima. Napisala sam prva poglavlja, poslala izdavaču i odmah dobila odgovor da ih knjiga zanima. Prodala sam automobil, skupila dovoljno novca da od toga mogu da živim pola godine i u roku od šest meseci napisala svoju prvu knjigu i odmah je prodala. Zanimljivo je da na početku nisam bila od onih pisaca koji grcaju u finansijskim nedaćama, što je jako čest slučaj, nego mi se to dogodilo tek kasnije, kada su moje knjige, usled lošeg postupanja izdavača i slabe promocije, jedno vreme imale vrlo male tiraže. Srećom, to je brzo prošlo, ali jedno vreme sam mislila da ću morati da napustim pisanje. Moj trenutni izdavač imao je mnogo više vere u mene, i to se pokazalo sudbonosnim.
Veliku Britaniju mnogi danas identifikuju sa romantičnim komedijama i kvalitetnim ljubavnim romanima. Kako je došlo do velike promene u poimanju vaše zemlje?
- Jako mi je zanimljivo da Veliku Britaniju tako posmatraju u inostranstvu, mi Britanci se malo teško navikavamo na to pošto smo uvek imali potpuno drugačiji imidž. Mislim da je razlog za to u specifičnom britanskom humoru. Naš govor je pun vrcavosti, blagog sarkazma, ironije. Govorimo jako savremeno i zato ljubavne priče pisane u Velikoj Britaniji imaju šarm koji pogoduje mladim ljudima. Francuski jezik i kultura, koji su ranije bili stecište romantike, dobri su za potresne, srceparajuće ljubavne priče, koje su danas, ipak, u velikoj meri van mode.

Nastavak na Press...