Izvor: B92, 19.Mar.2011, 06:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Država sprečava vraćanje dedovine
Novi Sad -- Ne donoseći deceniju najavljivani zakon o restituciji, država je, izgleda, na mala vrata naumila da onemogući naturalni povraćaj otete imovine.
Predlog izmena i dopuna Zakona o planiranju i izgradnji je 'haotičan' i neprimenljiv u praksi, kaže ekonomista Mahmud Bušatlija.
On dodaje da će predviđena konverzija prava korišćenja u pravo svojine nad građevinskim zemljištem definitivno onemogućiti restituciju naturalnim povraćajem ili korporativizacijom >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << u zemljišne fondove
„U tom slučaju restitucija se mora obaviti kompenzacijom, kako je to bilo predviđeno i nacrtom Zakona o restituciji, koji je poznatiji kao Parivodićev zakon”, naveo je Bušatlija u najnovijem broju časopisa „Makroekonomske analize i trendovi” (MAT).
On je istakao da je prevođenje prava korišćenja u pravo svojine nad građevinskim zemljištem opterećeno nejasnim rešenjima, koja otvaraju mogućnost da se troškovi kupovine kapitala preduzeća u procesu privatizacije tretiraju kao troškovi kupovine građevinskog zemljišta.
„Treba podsetiti na to da u procesu privatizacije nije bilo moguće otkupiti državno građevinsko zemljište, koje je bilo isključivo stavljano na raspolaganje privrednim subjektima dodelom prava korišćenja, a ni to pravo, kao ni pravo svojine, nije moglo biti u prometu”, kazao je Bušatlija.
On je naglasio da je „prilično jasno da zakon treba da posluži jednokratno, odnosno isključivo za rešavanje najveće brige vlasnika krupnog kapitala”.
„Oni su godinama sticali prava korišćenja građevinskog zemljišta, što kroz privatizaciju preduzeća, što direktnom manipulacijom s državnom i lokalnom upravom, i sada je valjda poslednji momenat da se to pravo pretvori u pravo svojine, ne vodeći računa o neposrednoj šteti koja će biti naneta državi i građanima”, upozorio je Bušatlija, i dodao da se na taj način, kako je rekao, tajkunima poklanja građevinsko zemljište.
On je kazao da izmene i dopune Zakona o planiranju i izgradnji donose uglavnom terminološka poboljšanja i predstavljaju samo kozmetičko doterivanje, kao i da je njihov predlog ishitren i urađen bez potrebnih analiza posledica.
Kroz jedan zakon se, po njegovim rečima, pokušavaju da reše mnogi problemi – planiranja, izgradnje, građevinskog zemljišta, restitucije nacionalizovanog zemljišta i legalizacije bespravno izgrađenih objekata, koje bi trebalo obraditi posebnim zakonima.
Bušatlija je naveo i da arbitrarnost zakona dovodi do spuštanja arbitraže na niži nivo, odnosno na gradove i opštine, što za posledicu ima otpor administracije da primenjuje nejasno ili nedovoljno definisane zakonske odredbe, pošto je suočena s teškim problemima razgraničenja vlasništva nakon brojnih nacionalizacija, denacionalizacija i privatizacija, koje su stvorile zakonski vakuum, „koji bez odgovarajuće regulative ne mogu artikulisati ni sudovi, a kamoli činovnici u opštinskim administracijama.
