Izvor: Blic, 07.Apr.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ponovo među svojim šljivama
Ponovo među svojim šljivama
Bosnom behar probeharao... a najviše, čini se, u brdima iznad Goražda, tamo gde su nekada bile velike srpske kuće, a danas samo gomile ruševina. A tu, pored 'skeleta” svojih kuća, Srbi su s početka proleća razapeli stotine šatora i time jasno poručuli domaćoj i međunarodnoj raji: 'Vratili smo se kući, u Goražde!”
Vratili su se, rekoše onomad i repoteru 'Blica”, da najpre rasčiste ruševine, da iskrče korov, a potom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da od međunarodnih donatora traže ono što već pet-šest godina dobijaju Muslimani - pomoć za obnovu porušenih kuća.
- Muslimani se poslednjih meseci masovno vraćaju u svoje neoštećene kuće u Srpskom Goraždu, a mi smo se, eto, vratili u ove ruševine i nadamo se da će nam donatori pomoći da se skućimo do zime – kaže Velimir Tanović, koga zajedno sa grupom Srba, povratnika, zatičemo u selu Radići, u brdima iznad Goražda.
Ispod ruševina njegove kuće, dole niz sunčanu padinu, vide se zapušteni šljivici, livade zarasle u korov, mnogi tragovi rata i – 'kriva” Drina.
- Ovde rađaju prve trešnje, najslađe jabuke, od ovih šljiva pravi se najbolja rakija na Balkanu, a od krava, ovaca i koza koje pasu na ovim pašnjacima mleko je slađe od meda – pokazuje Velimir na bogatstvo oko kuće, a jedan iz grupe povratnika, takođe pokaza na šljivike: 'Hiljadu puta sam usnio da ležim pod mojim šljivacima i gledam Drinu... Evo, doživeo sam da mi se san ostvari, a još kad bi doživeo i da legnem u svoj krevet, pod svoj krov, ne bi žalio umreti”.
Zaista, u osvit ovogodišnjeg proleća, na bosanskom istoku počinje jedna od, koliko do juče, nemogućih priča: 'prethodnica” od skoro deset hiljada Srba izbeglih iz Goražda u proleće i leto 1992. godine, odbacila je sve strahove - a mnogi i zakletve poput 'nikad se nećemo vratiti u Goražde i živeti zajedno sa muslimanima” - i odlučila da je, opet, najbolje na svom parčetu zemlje. Povratnike su dočekali mrki pogledi bivših komšija, muslimana, zbunjeni predstavnici lokalne muslimanske vlasti, a prava srpska šatorska invazija na Goražde pomalo je iznenadila i međunarodne zvaničnike. Ipak, incidenata, onih fizičkih i vatrenih, bar za sada, nije bilo. U šatore koje su razapeli u desetak prigradskih naselja i sela, Srbi su smestili vojničke dušeke za spavanje, po neki stari šporet na drva, malo garderobe, neophodni alat za rasčišcavanje ruševina...
- U Radićima je bilo 19 srpskih kuća i sve su, vidite, srušene do temelja. Bio je rat, šta ‘š, gruvali mi, gruvali oni, ali vreme je da se opet živi. Od devetnaest porodica, vratilo se nas petnaest i radimo, čistimo, onako udarnički, brigadirski... Dosta je bilo života u tuđoj kući i stanu... Jeste mi ovde tuga zbog ovih ruševina, ali veća je sreća kad čovek stane na svoje parče zemlje. Imam mojih 150 duluma zemlje, voćnjake... a nekada sam imao i sedam hiljada sadnica maline. Opet ću ja zasaditi malinu - kaže tridesetsedmogodišnji Momir Mutlak.
- Mi smo, bolan, stari akcijaši i ako nam daju građevinski mat’rijal ima jesenas da pravimo naselja, da pečemo rakiju, a zimus da sušimo pršutu i slaninu - nada se jedan od povratnika u Radiće. Na pitanje strahuju li da ne udare na neku bombu ili minu, 'akcijaši' se nasmejaše:
- Mož’ biti da zakačimo neku, al’ valjda za toliko imamo sreće... Kad čovek preživi rat na prvoj liniji, nema više šta da ga plaši! - odmahuje visoki četrdesetogodišnjak.
Spuštamo se niz brdo, prema Goraždu. Dvadesetogodišnji Goran Mutlak, kome je pre šest meseci preminuo otac, pokazuje ostatke njegovog domaćinstva u prigradskom naselju Krčevine i moli nas da napišemo ili nekome 'važnom' kažemo da povratnicima treba jedan traktor da uzoru zemlju. Reče i da se ne plaši da zanoći u šatoru, pored ruševine svoje kuće, udaljene par stotina metara od muslimanskih kuća. 'Šta ću se plašiti? Ovo je moja zemlja!'
Branimira Todorovića i njegovog rođaka Radisava Todorovića zatičemo pored šatora i ruševina kuće u prigradskom naselju Krčevine. 'Sve je, vidite, sravnjeno sa zemljom. Ali, neka, valjda ćemo do zime podići kakav krov”, nadaju se Todorovići.
Dalje niz put, na brdu Površnica iznad samog grada, vidi se najmanje dvadesetak 'skeleta' nekadašnjih srpskih kuća. Izmedu njih je nekoliko šatora i grupa ljudi koja traži način kako i kuda da transportuje tone i tone ruševina. Manja ili veća srpska šatorska naselja nikla su i u goraždanskim prigradskim naseljima Ložje, Osorak, Gornji i Donji Glamoč, a kako rekoše neki od naših srpskih sagovornika, šatori će uskoro osvanuti i u dva naselja kod fabrike 'Pobjeda', prigradskim naseljima Rijeka, Bare, Krsnica i selima Kamen, Podkamen i Podhranje.
Salem Halilović, predsednik Kantona Goražde kaže da 'svako ima pravo da se vrati na svoje pređašnje ognjište'.
- Naša je dužnost da srpskim povratnicima u Goraždu omogućimo i punu bezbednost i punu pomoć u obnavljanju porušenih objekata. Obzirom da je nova kantonalna vlada tek konstituisana, predstoji nam usvajanje budžeta u kojem ćemo značajnu sumu predvideti za pomoć srpskim povratnicima – najavljuje Halilović.
Čekajuci ciglu, cement, crep... Srbi rasčišćavaju ruševine, a s večeri, pre odlaska pod šatore, neki priznaju da malo svrate u par 'sigurnijih' goraždanskih kafana. 'Mora se malo, radi adaptacije, kontaš?' - obrazložiše. Zoran Tmušić
