Izvor: Politika, 15.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Optužen samo zbog srpskog imena, Zoran, ipak oslobođen
Bijeljina – Prema nezvaničnim informacijama, Tužilaštvo BiH je primilo prijave protiv šesnaest hiljada ljudi koji se sumnjiče za ratne zločine počinjene u toku proteklog rata u BiH. Nevladine organizacije iz Republike Srpske, kao što su Boračka organizacija i Savez logoraša, tvrde da je među njima najviše Srba, te da nije mali broj onih koji su se ni krivi ni dužni našli na listama osumnjičenih.
Potvrđuje to i primer Srbina Zorana Jankovića, izbeglice iz sela >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dubnica kod Kalesije u Federaciji BiH, a sada nastanjenog u Bijeljini. On je prvi koga je Tužilaštvo BiH teretilo za ratne zločine, a Sud BiH u Sarajevu ga oslobodio svih optužbi.
Golgota četrdesetsedmogodišnjeg Zorana Jankovića počela je 5. maja 2006. godine, kada se dobrovoljno odazvao pozivu Kantonalnog tužilaštva u Tuzli.
– Dobio sam poziv iz Tuzle da se javim. Znam da nisam ništa loše uradio i uredno sam se odazvao – priča Zoran i dodaje da mu je u Tuzli pročitana optužnica koja ga je teretila da je od aprila do kraja juna 1992. godine kao pripadnik Vojske RS, zajedno sa pripadnicima paravojnih formacija, učestvovao u napadu na Bošnjake civile u selu Snagovo, u opštini Zvornik.
–To je za mene bio pravi šok. Suočio sam se sa optužnicom koja me je teretila da sam 29. aprila 1992. godine učestvovao u nekim ubistvima u selima na području opštine Zvornik, iako tada uopšte nisam bio tamo. Postoje svedoci, sve moje komšije, da sam sa porodicom i ostalim meštanima, među kojima su bili i Bošnjaci, bio u svom selu Dubnica, u opštini Kalesija, koje je oko 20 kilometara udaljeno od Snagova. Tek 2. maja 1992. godine, kada su izbili ratni sukobi u Kalesiji, izbegao sam iz Dubnice – kaže Janković.
Nevin u zatvoru
Nakon saslušanja Janković je pušten na slobodu i, kako kaže, smatrao je da je taj nesrećan nesporazum rešen, ali je novi šok usledio posle samo četiri dana, kada ga je bijeljinska sudska policija privela i sprovela u Tuzlu, gde je u pritvoru ostao sedam meseci.
– Uporno sam govorio da ja nemam ništa sa tim zločinom. Da ja nisam ta osoba, da je reč o zameni identiteta, ali uzalud. Teško je kad znaš da nisi kriv, a moraš da budeš u zatvoru, što svakog čoveka, ma koliko god bio jak, slomi. Pritvor sam teško podneo, 24 časa nisam mogao izlaziti, samo sat vremena šetnje, stražar ti donese hranu, ma, da ne pričam – veli Janković.
Iako je negirao navode optužnice, uporno tvrdeći da je reč o drugoj osobi, Kantonalno tužilaštvo u Tuzli je umesto provere tih navoda otišlo korak dalje, pa optužnicu dopunilo i drugom tačkom kojom se Janković teretio i za napade na sela Šeher i Lika u opštini Kalesija, te nakon tri meseca dopunjen predmet ustupilo Sudu BiH.
– Sud BiH mi je odmah odobrio odbranu sa slobode, ali u tom dokumentu mi je navedena zabrana kretanja. Morao sam svakodnevno da se javljam policiji. Sve sam ja to maksimalno ispoštovao. Posle dva meseca, zabrane su ukinute – priseća se Janković.
Dragoslav Perić, Jankovićev advokat, ističe da je najteže bilo dokazati identitet nevino optuženog čoveka koji je imao čvrst alibi da nije počinio zločin za koji se teretio, zbog čega je umesto Tužilaštva odbrana sprovela obimnu istragu.
– Napravili smo strategiju odbrane. Odlazio sam na mesto zločina, potom razgovarao sa ljudima koji poznaju Jankovića i došao do dokaza koji demantuju navode Tužilaštva da je reč o Zoranu Jankoviću – ističe Perić. Tek nakon četvoromesečnog postupka, na osnovu brojnih iznesenih dokaza, veće Suda BiH utvrdilo je da ne postoji krivica optuženog za zločine navedene u optužnici, te je odbacilo sve optužbe.
Sreća zbog slobode
Tako je 19. juna prošle godine Jankoviću izrečena oslobađajuća presuda.
– Na dan izricanja presude bio sam šokiran. Posle deset minuta čitanja nisam bio svestan da li sam dobro čuo da sam slobodan. Nisam verovao. Obuzele su me emocije. Ta sreća i radost su neopisive. Međutim, na prvostepenu oslobađajuću presudu Apelaciono veće uložilo je žalbu što me je opet vratilo u tešku i neizvesnu situaciju. Moja odbrana je dostavila još neke fotografije, iz arhive Armije BiH, sa mesta zločina na kojima se videlo da ja nisam osoba koja se dovodi u vezu sa zločinom.
– Nakon 15 dana advokat me pozvao i rekao da sam konačno slobodan, da je proces završen. E, ta radost se ne može opisati. Skakao sam od sreće. Teško je bilo dokazati da sam nevin. Osim advokata, sav teret odbrane podnela je i moja porodica, braća koja su tražila svedoke, moje komšije. Bilo ih je i koji su lagali na sudu. Ne znam da li su to činili zbog nacije i mog imena. Čitav proces je zasnovan samo na osnovu imena Zoran, koje je neko čuo na mestu zločina. Sav moj greh je bio što se zovem Zoran. To je bilo dovoljno za optužnicu i proces – govori Janković još sa nevericom.
– Moja fotografija je na samom početku mog privođenja objavljena u sarajevskim medijima. Svi svedoci su je videli, pa kad dođu na suđenje kažu „jeste, to je on", a da me nikada nisu ni videli – napominje Janković.
– Međutim, četrnaest meseci pakla nemoguće je zaboraviti. Od tada nisam isti čovek. Iako sam slobodan, posledice ću osećati do kraja života – kaže on i ističe da će uz pomoć supruge Savke i kćerke Zorice, s kojima od 1992. godine živi u Bijeljini, pokušati da zaleči neopravdano mu nanesenu bol i prevaziđe sve teškoće koje su ih zadesile proteklih godina. O zahtevu za nadoknadu štete što je ni kriv ni dužan toliko vremena proveo u zatvoru bar za sada ne razmišlja.
–Pusti to. Samo da sam slobodan i da sam skinuo ljagu sa svog imena i prezimena –ističe Janković.
[objavljeno: ]
