Izvor: Vesti-online.com, 03.Avg.2018, 00:53   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Oluja" 23 godine posle (4): Ljudi su živi goreli

U očekivanju obeležavanja dana kada Srbi žale, a Hrvati slave "pobedu" nad civilima i progon, "Vesti" donose sećanja ljudi koji su tog avgusta rasli preko noći, ostali bez najbližih i spasavali žive glave pred bezdušnim progoniteljima.

Veljko Ostojić iz Dvora na Uni preživeo Granatiranje. On je medicinski laborant i rendgen tehničar i pesnik koji je uveren da će se ipak naći neko da mu štampa barem jednu zbirku rodoljubivih pesama, od kojih je većina posvećena stradanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << Krajišnika.

I sam je punih 13 dana bio deo kolone koja se avgusta 1995. kretala u samo jednom pravcu - što dalje od užasa i smrti. I to bukvalno.

Deo kolone u kojoj se nalazio čak je dva puta bombardovana, a on je kasnije, 1999, doživeo neveselu sudbinu žrtve pošto se srpska vojska povukla sa Kosova gde je radio i živeo.

Veljko Ostojić danas ima 43 godine, skladan brak krunisan s dvoje dece i prepune kofere ružnih uspomena.

Sa porodicom živi u Kraljevu, a radi u Mataruškoj banji, u jednoj od specijalnih bolnica za rehabilitaciju. Ipak, priznaje, nikada se nije navikao na nov život, život u Srbiji.

- Živim što moram. Zasnovao sam porodicu i borim se za njenu egzistenciju.

Na neki svoj način, mi Krajišnici i dalje vodimo rat, ovaj put tih, neprimetan, za početke nekih novih života. Ali, dušom smo i dalje na našim ognjištima i kućnim pragovima.

Posle svih tih bura i oluja, pet puta sam operisan, toliko puta sam se i borio za život.

Međutim, mi Krajišnici smo tvrdoglavi i uporni - počinje priču Ostojić.

Kolona u kojoj se našao pošla je iz Dvora na Uni 4. avgusta, a zatim u dva navrata granatirana od strane hrvatske avijacije.

Prvi put kod Svodne, na putu između Prijedora i Novog Grada, a drugi put na Petrovačkoj cesti.

- U toj koloni nije bilo vojske, samo civili. Vojska je otišla nekoliko dana ranije.

Bila je to kolona prepuna jada, očaja, gladi i umirućih ljudi.

Jedni su umirali od neprijateljskih metaka i granata, a drugi od tuge i jada što su napustili svoja ognjišta.

Umirale su bebe bez mleka u koloni, a stare i nemoćne bi zakopali, tu, pored puta, u neobeleženim humkama, da svedoče o našoj golgoti.

Najtužnije je što niko do sada za to nije kažnjen, a svi odlično znaju šta se događalo na putu između Gline i Dvora na Uni, kako je kolona prekinuta, kako su ljudi izdvajani, pljačkani, silovani, ubijani samo zato što su pravoslavne vere. Isto se ćuti i kada je reč o artiljerijskim i vazdušnim napadima na kolonu - priča u jednom dahu naš sagovornik.

Kada je kolonu napala hrvatska avijacija, desetak ili petnaest vozila je u samo nekoliko sekundi spaljeno sa sve ljudima u njima.

- Kao laborant koji je prethodno dve godine radio u ratnoj bolnici u Dvoru na Uni, među prvima sam se našao u pomoći tim ljudima, ali im pomoći nije bilo. Živi su spaljeni. Te slike me i dalje proganjaju kada zatvorim oči - veli iskreno Veljko.

Oluja, 23 godine posle

Ostojić je po dolasku u Srbiju, veoma brzo, kao i nekoliko hiljada drugih Krajišnika, prebačen na Kosovo.

- Vozovima i autobusima su nas prebacivali milom ili silom. Živeo sam u Prištini. Tamo sam počeo da radim u bolnici, na hirurgiji, ali ne kao laborant, već prvo kao pomoćnik, a zatim i rendgenski tehničar.

Nije ni slutio da će te 1999. godine doživeti još jedan egzodus.

- Kada su se naša vojska i policija povukli, jedan deo ljudi, izbeglica iz Hrvatske i Bosne ostao je u Prištini u jednom prihvatnom centru čekajući prevoz koji je trebalo da organizuje UNHCR. Među njima sam bio i ja. Čekajući taj prevoz, upala je grupa pripadnika OVK i otela. Sedam dana su me tukli i mučili, da bi me na kraju pustili - objašnjava Ostojić.

Na pitanje da li se nešto promenilo u Hrvatskoj kada je reč o Srbima, posebno kad je reč o povratku, Veljko Ostojić odmahuje rukom.

- Najviše tišti što se dalje od početka nije odmaklo po pitanju naše imovine. I dalje je velik broj porodica izbeglih za Bosnu i Srbiju koje se bore za opstanak i egzistenciju.

Tačno je, sporadično se dodeljuju stanovi i montažne kuće, ali to nije dovoljno da bi se rešila naša imovinska pitanja. Preko noći smo od domaćina postali nomadi - kaže Ostojić.

Trinaest dana gledao sam kako ljudi plaču

iščekujući dolazak na Raču,

kolona duga i teška

srca puna tuge, nebo bez duge

Namučeni ljudi u traktorskim prikolicama

pognutih glava i bledoga lica

gledali su u nebo

ima li ptica

Tih dana i vrijeme je stalo,

tih dana više ništa nije ostalo,

čuo se samo dječiji plač

i pogledi uprti u daljinu

tražeći znakove svojih ognjišta

Zašto smo morali otići

iz svoga zavičaja

zašto smo morali ostati bez raja,

zašto nas drugi mrze

kada mi svima želimo dobro,

Oj kolono moja teška

srce mi je sa tobom stalo,

nestao mi je osmijeh

sa moga lica

i mene sada zovu izbjeglica.

Nastavak na Vesti-online.com...