Izvor: Politika, 27.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Braća ponovo na rodnom ognjištu
Braća Milovan i Marko Anđić, pod stare dane, posle pedeset godina, vratili se u Budimliju kod Rudog
Rudo – Povratak u zavičaj mnogima ostane neostvarljiv i pusti san, a opet neki to i učine. Takav je slučaj sa braćom Anđić iz ruđanskog sela Budimlija. Oni su se vratili rodnom kraju iz koga su nakon Drugog svetskog rata, praktično, morali otići jer su ostali bez svog dotadašnjeg imetka.
U kući koja bi se, po vrednosti i događajima koji su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vezani za nju, mogla porediti sa bogatim kućama većih gradova tridesetih godina minulog veka, penzionerske i staračke dane provode braća Milovan (77) i Mirko (75) Anđić.
Kuća je, na osnovu projekta, što je u to vreme u Budimliji bilo pravo čudo, izgrađena 1938. godine, a pripadala je trojici braće Anđić: Milosavu, Vladu i Milanu.
Milosav i Milan su bili bogati industrijalci, a njihov brat Vlado šumarski inženjer, što je u to doba bilo izuzetno cenjeno i plaćeno zanimanje.
U to vreme, između dva svetska rata. porodična kuća Anđića imala je čak i struju koju su proizvodili na vlastitoj mini turbini. Za razliku od komšija još tada su u kući imali vodu i kupatilo, koje je i danas, bez većih popravki, u upotrebi.– Sećam se još kao dete naši stari su pričali da smo mi imali struju u celom Višegradskog srezu, pre Višegrada i Rudog, kaže Milovan.
Braća Anđić pojašnjavaju da je njihova kuća, kao najbolja i najprostranija u selu, tokom Drugog svetskog rata služila ratnim štabovima raznih vojski koje su tuda prolazile.– Prvi smo u čitavom višegradskom srezu, kome je tada pripadala i opština Rudo, nabavili radio-aparat, seća se Milovan.
Tako su, kako kažu, putem radija prvi saznali za napad na Kraljevinu Jugoslaviju.– Tog dana se na radio-talasima jedino čulo: „Pažnja, pažnja! Jutros je Nemačka objavila rat Jugoslaviji napadom avijacije na Beograd", prisećaju se Anđići, objašnjavajući da je potom, tog ratnog proleća 1941. godine kroz Budimliju, tik pored njihove kuće, prolazila nepregledna kolona nemačke ratne mehanizacije prema Crnoj Gori. – Naši konji, koji su tada bili na njivi upregnuti sa plugovima, bili su toliko prestrašeni da su kilometrima u galopu bežali u šumu. Kada su ih radnici našli i vratili kući oni su bili potpuno unakaženi od udaraca plugova po zadnjim nogama, seća se Mirko, mlađi brat Anđića.
Pričaju nam kako je njihova porodica još 1904. godine imala pilanu na parni pogon i strugaru za preradu oblovine, zatim vodenicu u kojoj se kamen okretao na struju, a za razonodu i svečanosti imali su par lepo izrađenih kočija. Pilana je zapošljavala oko 50 radnika, što je bilo značajno za ovaj brdoviti i planinski kraj. – Krajem tridesetih godina prošloga veka naši su nabavili i prvu limuzinu, što je bila još jedna u nizu atrakcija za Budimliju. U to vreme, od vlastite rezane građe naša porodica Anđić je ovde napravila crkvu brvnaru, posvećenu svetoj Petki, koja je i danas u upotrebi, kazuje Mirko.
Nakon Drugog svetskog rata, njihova porodična kuća ostaje prazna, jer su ukućani nakon konfiskacije imovine otišli trbuhom za kruhom. Tako je bilo skoro 50 godina. Istina, povremeno su dolazili, tek da održavaju domaćinstvo, sve dok se nedavno, pod stare dane, braća Milovan i Mirko nisu vratili iz Užica i Sarajeva, da ostatak života provedu u njoj. – Zadovoljstvo nam je što se kupamo u istom kupatilu sa kazanom za toplu vodu kao u detinjstvu, jedemo iz posuđa iz starog kredenca i grejemo na zidane kaljeve peći iz tridesetih godina prošlog veka, kazuju uglas braća Anđić.
Slavko Heleta
[objavljeno: 28/01/2009]
