Izvor: Politika, 04.Apr.2010, 23:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vuk je čovekov najbolji prijatelj
„Mi ne ulazimo u konflikt s njima, niti pokušavamo da im promenimo ili slomimo karakter. Mi ih ovde samo treniramo, a ne dresiramo”, priča studentkinja biologije Bea iz Naučnog centra za vukove u Ernstbrunu
„Mama i dečko stalno mi govore da moram da im se javim svaki put kada izađem iz kaveza sa vukovima i ništa ne vredi što im uvek kažem da se nikada ništa loše nije dogodilo”, priča Bea Belini, dvadesetdevetogodišnja studentkinja biologije iz Budimpešte, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koja radi kao trener u Naučnom centru za vukove u donjoaustrijskom gradiću Ernstbrunu.
Po izlasku iz kaveza sa vukovima, Bea objašnjava da je uvek svesna da su to divlje životinje i da sa njima nikada ne bi bila toliko slobodna kao sa psima. „Pratimo njihovu gestikulaciju: ako načulje uši, iskeze usta i fiksiraju pogledom, znači da nisu raspoloženi i da nešto vide kao opasnost. Ali mi i inače ne ulazimo u konflikt s njima, niti pokušavamo da im promenimo ili slomimo karakter. Mi ih ovde treniramo, a ne dresiramo”, priča Bea.
„Naučni centar za vukove”, smešten u okviru parka prirode, gde desetine divljih životinja slobodno živi na 35 hektara šume, mesto je gde se istražuju sličnosti između vuka, psa i čoveka. Istraživači svakodnevno treniraju vukove podstičući ih da obavljaju kognitivne zadatke i prate njihove mentalne sposobnosti.
Dok su se treneri igrali sa svojih devet vukova, reporter „Politike” je poželeo da i sam uđe u ograđeni prostor istraživačkog centra. Mazeći se sa vučicom, koja ozbiljno „preti” da preuzme vođstvo čopora, profesor zoologije na Bečkom univerzitetu dr Kurt Kotršal se samo zagonetno osmehnuo objašnjavajući da sa vukovima, pored njega, rade još dva istraživača i desetak volontera i da „do sada još niko nije nestao”.
„Vukovi su kooperativne životinje i mi ovde ispitujemo njihove kognitivne sposobnosti. Postoji uvreženo mišljenje da su šimpanze najsličnije ljudima, međutim, vukovi su po ponašanju najsličniji čoveku, čak su socijalizovaniji i pametniji od pasa”, priča prof. Kotršal i objašnjava da se ponekad desi da neki od njih izađe iz ograđenog prostora, pogleda da li ima nešto za jelo i sam se vrati.
Predvodnik ovog čopora je mužjak Kasper, „koji ima najkompleksniju ličnost”. Kažu da za njega svet nikada nije jednostavan, sve pomno prati, kontroliše svaku situaciju i tek kada je uveren da ništa neće narušiti balans čopora, spreman je da se pridruži. Njegovu „ekipu” trenutno čini još osam vukova, koji nose indijanska imena: Čiroki, Džeronimo, Nanuk, Šima, Tatonga, Apač, Aragorn i Jukon. Svi su došli kao bebe od desetak dana, sa trenerima su svakodnevno i još su mladi vukovi od godinu do dve starosti.
Naravno, svoje „Indijance” nagrađuju slatkišima, a hrane granulama i tek svakog trećeg-četvrtog dana mesom.
Zanimljivo je da u Austriji ima jako malo vukova i da oni dolaze iz Švajcarske i Slovenije. Pozdravljajući se sa istraživačima, prof. Kotršal nas je pozdravio rečima da ne zna da li bi više voleo da upozna naše ljude ili naše vukove.
-----------------------------------------------
Duhovni srodnici
Vukovi su vrlo društvene životinje, žive u malim porodičnim grupama, svi članovi učestvuju u podizanju mladih i, poznato je, love u čoporu. Vučice su bolje majke od pasa i uvek se udružuju kada je neko od njih u nevolji. Izuzetno su prilagodljive i domišljate životinje. Tokom dugog perioda ljudskog razvoja lovci-sakupljači su vukove smatrali braćom i svojim duhovnim predstavnicima. Kada se čovek počeo baviti poljoprivredom, izgubio se neposredni kontakt i vukovi su od prijatelja postali čovekovi neprijatelji, a psi su zauzeli njihovo mesto. Ipak, savremeni čovek je održao gotovo misterioznu fascinaciju vukovima. Ili ih ljudi vole ili ih se plaše, ali nikada nisu ravnodušni prema njima.
Biljana Mitrinović
[objavljeno: 05/04/2010]
.jpg)
