Izvor: Politika, 27.Jan.2014, 09:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Specijalista za cipele poznatih
Obećava da će popraviti bronzane stope čuvenog glumca u kafani kod Ateljea 212. Čim stigne... jer je ovaj vajar jedan od najzaposlenijih umetnika u svetu koga su u Italiji nazvali tvorcem „raspeća 21. veka”. Uz sve to doktorirao je – filozofiju.
Prepoznatljivi duh srpske prestonice čini „kontroverzna” arhitektura, gostoljubivost megalopolisa gde se stranac lako odomaći, specifičan humor, te harizma nekih velikih ljudi, pravih Beograđana, čak i ako to rodom nisu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Takvi su bili Slobodan Aligrudić i Zoran Radmilović, čije bronzane stope i danas ne izlaze iz „Srpske kafane”, njima omiljene, i još jednog od simbola glavnog grada. Sa njima se slikaju turisti, spontano nasmejani pričama o dvojici glumačkih i kafanskih bardova.
Postavljeni su podno stola sa kariranim stolnjakom kultne kafane krajem osamdesetih prošlog veka, uz medijsku pompu i iskreno oduševljenje posetilaca. A onda su, dvadeset godina kasnije, zasmetale novom zakupcu.
– Zamislite, on se spremao da skulpture da u otpad, al sam ja to dočuo i na vreme sprečio – kaže njihov autor, vajar Dragan Radenović. Vratio ih je na svoje mesto tek kad se promenio gazda, i pridružio im kolegu Cicu Perovića koji susedni sto odozdo gura nogama.
– Sad je neko otkinuo deo skulpture, pa čekam prvi slobodan trenutak da ga nadomestim – obećava vajar.
Ali, taj slobodan trenutak ko zna kad će doći. Jer, Radenović je jedan od najangažovanijih umetnika u zemlji u svakom smislu reči. Ne samo da istovremeno vaja po nekoliko gigantskih skulptura, već isto toliko „minijatura” od metar-dva visine, postavlja spomenike diljem regiona, svojim delovanjem „razbijajući okove neslobodnog duha”. Zarobljenog strahom i sveprisutnim terorom politike, što je, smatra, glavni zadatak umetnika. Taj angažman ide i na uštrb drugih njegovih pasija/profesija, kao što je filozofija (Radenović je doktor ove nauke). Ostale je ostavio za sobom, kao što je bezbednosna, pravnička i politička, bez obzira na to koliko su uspešne (ili ne) bile.
Tako već to isto veče odlazi za Vatikan gde će tokom 2014. biti organizovana njegova izložba. Prva u istoriji papske države nekog živog autora, a odmah nakon Leonardovih izuma i crteža. Saradnja sa vrhom Rimokatoličke crkve nije od juče, već datira iz devedesetih prošlog veka, još od pape Vojtile. Koji je, pukim slučajem, video njegovu skulpturu razapetog Hrista u postavci muzeja Harvarda.
– Rekao mi je da je to najoriginalnije raspeće nakon onog originalnog, i predložio da izlažem u Vatikanu – smeje se vajar. Posebno polaskan konstatacijom svetog oca da „Jevanđelje koje ne živi u svom vremenu, gubi na snazi”, a da je njegovo viđenje krsta – raspeće 21. veka.
Od toga je prošlo dosta, vekovi su se smenili, Vojtila je umro, ali ideju o izložbi zdušno je prihvatio Racinger. Plan je preživeo i njegovu smenu, izbor novog pape Franje, takođe mu naklonjenog, pa su pripreme u fazi završnice. Od tada je vajar napravio još mnogo skulptura, ali inspiracija i dalje kulja.
Ako sve bude išlo kako treba, na jesen će se u dvoru papa naći skulpture inspirisane stradanjem Srbije (Sinegdoha, žena okrenuta naglavačke kao i stilska figura kojom je nazvana), Nikolom Teslom (kao starcem), Majkom Božijom, Ćele kulom (krst od lobanja), Konstantinom Velikim (krst od glava osloboditelja svih religija, manja replika skulpture nedavno postavljene u Nišu)... Poći će i jedna groteskna, EU predstavljena kao koza, natrćena, ali i Svevideće oko za koje je Radenović dobio Tejlorovu nagradu. Teško je zamisliti sve te tone bronze na putu ka Vatikanu.
Otkud interesovanje za krst jednom proklamovanom komunisti? Krst je i simbol života, sunca, alfa i omega – početak i kraj svega, znamenje ličnog stradanja – objašnjava vajar opčinjenost krstolikim formama. Međutim, krst kao da radi sam za sebe, pa je buduća izložba u Vatikanu mala platforma ekumenizma (i šire). Sa predstavnicima katoličanstva i pravoslavlja kao pokroviteljima, i muslimanom kao organizatorom.
Kao što raspeća imaju filozofsku potku, tako i sve druge Radenovićeve skulpture. Grube u izradi, jer ostaje otisak prstiju vajara od rvanja sa glinom, a sofisticirane u poenti. Uvek s nekom dubljom pričom, često mitološkom, punom simbola i arhetipskog značenja. Žive, brze, provokativne, duhovite... Monumentalne i kad su majušne. Upečatljive toliko da izmame jedinu i glavnu nagradu na svetskoj izložbi u Gran Paleu 2010. godine među 4.500 učesnika.
Ali, sve je to vreme prošlo, a Radenović je okrenut budućnosti. Zašto bi ga inače zvali skulptorskom paradigmom budućih vekova?
On velike planove izlaže ukratko, a više pažnje posvećuje naizgled sitnicama. Želji da se oduži Pavlu Vuisiću za sve što je dao ovom narodu, ukopavanjem bronzanih otisaka njegovih gumenih čizama po stazi do mesta gde je nekad bio ukotvljen brod slavnog glumca (na Adi Ciganliji).
Ove specifične ode Radenovića posebno zabavljaju jer žive svoj život, od njega nezavisan. Tako se dešava da mu prijatelji u „Srpskoj kafani” otkrivaju beogradsko „čudo”, gomilu obuće slavnih. On ih prvo pusti da ishvale ideju, pa čak i da ponešto pokude, a onda sa osmehom „prizna” svoje zamešateljstvo u ovoj umetničko-turističkoj atrakciji. Svaki put iznova se radujući njihovim reakcijama.
Jedna ideja ipak čeka mnogo duže no sve druge. Ideja da na svom imanju u blizini Beograda podigne „filozofsku kovačnicu”. Jer, on je vajar i filozof, od kovačkih predaka. Tu bi se, kao u svojevrsnoj koloniji skupljali najveći umovi iz jedine oblasti (pored umetnosti) koja još ima smisla (jer religija i nauka stradaju pod svojim dogmama). Razmenjivali bi misli, uključujući u raspravu manje viđene sagovornike. Čovek lako može da zamisli njih u togama kako zadiru u smisao života dok se šetaju pitomim srpskim pašnjacima.
Zaključak ovog teksta je neprofesionalno ličan, baziran na utisku. Još ćemo mi mnogo šta videti od Radenovića!
------------------------------------------------------------------------------
Bio nezbrinuto dete
Mnogi od Radenovićevih uspeha potiču iz mladalačkog bunta i otpora prema ocu, vojnom licu, preterano sklonom kontroli. Zbog toga je pobegao od kuće iz Šibenika u Beograd i živeo u Domu za nezbrinutu decu. Zbog toga se i prijavio u vojsku, potajno sanjajući o umetnosti, ali otac nije hteo da stvar olako pusti iz šaka, pa ga je zaposlio u Državnoj bezbednosti. Budući vajar je tad pomislio – zbogom, umetnički živote, ali je, pored Vojne akademije upisao i Fakultet za primenjenu umetnost. Kad je video da to ide, završio je i Pravni i Fakultet za bezbednost. Doktorske i druge titule nećemo nabrajati, jer su često složene, budući internacionalne, kao i one počasne.
Osim jedne, profesora na Harvardu, koja su mu otvorila mnoga vrata prezentacije i prodaje skulptura. Sada svaki svetski muzej i kolekcionar koji drži do sebe ima bar jedan njegov rad. Na spisku vlasnika su Nacionalni muzej SAD, Filozofski fakultet Harvard, Vindzor, Kejp kod (stanište Kenedijevih), od privatnih – Rolan Dima, a uskoro će to biti i Sarkozi. Radenović svoja dela rado poklanja, pa sad u Vatikan nosi portret Franje na krst razapetog.
Da je neko drugi na njegovom mestu, lako bi se uljuljkao u slavu i „krckao” novac od nagrada, ali Radenoviću neki đavo ne da mira, pa stalno ide dalje. Tako je upravo usvojeno njegovo rešenje za beleg Stivu Džobsu, tvorcu „Epla”, od 4.500 kandidata, i otkupljena autorska prava za idejni nacrt. U tom uspehu njega najviše veseli to što izbor njegovog rada pokazuje da će skulptura preživeti virtuelnu umetnost.
------------------------------------------------------------------------------
Aligrudićevo proročanstvo
Od Radenovića ćete čuti više anegdota o slavnima nego od bilo koga drugog. On šalama iz života pokriva sva područja i mnoga razdoblja. Tako se živo seća preterane gestikulacije čuvenog Endija Vorhola, gosta istih diskoteka u Njujorku koje je pohađao i naš vajar. A još življe burnih druženja sa velikanima domaće glumačke scene.
– Jednom smo, tako, ‚zaglavili’ Slobodan Aligrudić, ja, i neko treći. I on, posle mnogo kafana, navalio da svratimo u njegov stan na Dorćolu – priča Radenović. Kad tamo, pored žene, koja je iz ljutine lako skliznula u gostoprimstvo, i malo dete. Ne prestaje da kenjka i kmeči.
– Aligrudić je tad rekao: „Ovaj mali, koliko se dere i s…, mora da će da bude političar – smeje se vajar uspešnom proročanstvu jednog oca.
Dragana Nikoletić
objavljeno: 27.01.2014.
