Izvor: Glas javnosti, 04.Jul.2009, 10:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Školaraca sedam, al’ đak samo jedan
U omalenoj trošnoj kući, tik iznad sportskog terena u selu Gradašnica, živi sedmočlana porodica Selimović. U tih dvadesetak kvadrata nehigijenskog prostora i jednoj, od dasaka sklopljenoj šupi smestili su se nekako šezdesetčetvorogodišnji Nenad Selimović, njegova supruga Snežana Kamenović - Selimović i njihovih petoro dece - Adam (19), Aleksandra (16), Bojan (14), Miša (13) i Dušan (11). Sa njima su doskora živele i ćerke Slavica i Dragana, koje su se bede spasle - udale se i otišle. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Od sve dece Selimovića, jedino najmlađi Dušan redovno ide u školu. Svi ostali Selimovići su nepismeni jer, kao svedoči glava porodice, nijedan dana nisu proveli u školskoj klupi.
Večernja škola jedino rešenje
Maja Durmišević, medijator za Rome pri Zdravstvenom centru Pirot, takođe kaže da su u više navrata pokušavali da pomognu Selimovićima, te je izveštaj o situaciji o ovoj porodici poslat i za Beograd.
- Pre mesec i po dana posetila sam ih, videla kako teško žive... Videla, napisala izveštaj i o tome izvestila Beograd... Dobila sam odgovor da podatke o mališanima, koji su prerasli uzrast za školovanje sakupim, ali i obećanje da će oni pokušati da reše ovaj problem... Jedino Dušan zasad redovno pohađa nastavu, ali kako stoji sa učenjem ne znam. Što se ostalih tiče, kao glavni razlog za ne školovanje dece roditelji navode nemaštinu. Ono što je sigurno jeste da je njima pomoć preko potrebna. U razgovoru sa Draganom i Aleksandrom saznala sam da žele da se opismene. Jedino rešenje, s obzirom na to da su prerasli školu, jeste formiranje večernje škole - ističe Durmiševićeva i navodi da je pokušala i da uradi nešto za rešavanje stambenog pitanja dece, ali da trenutno rešenja nema.
Goli i bosi
Težak je život, stalnog posla niko od njih nema, pa su primorani da se snalaze radeći za nadnicu. Jedini siguran novac im je materijalno obezbeđenje od skoro 9.000 dinara, koje dobijaju od Centra za socijalni rad. Snežana Selimović jada se da jedva preživljavaju.
- Posla nema, a pomoć koju dobijamo nije dovoljna da sve podmiri. Deca su nam i gola i bosa, a često i gladna. Ali, preživljavamo nekako. Sada je leto, pa tu po selu pomažemo kad ima posla, a zauzvrat dobijemo malo krompira i pasulja - priča Snežana.
Kaže, upoznata je sa činjenicom da je osnovna škola obavezna ali, sležući ramenima, konstatuje da su joj deca već prerasla godine za obrazovanje.
- Niko od dece nije išao u školu, sem Dušana koji je stigao do petog razreda. Što se ostalih tiče, kasno je, već su odrasli. U to vreme, kada smo i mogli da ih pošaljemo u školu, bili smo kao i sada, siromašni. Nismo se ni mi obraćali nikome za pomoć. Ne znam ni gde treba da idem... Niko nam nije pomogao, niti nas je neko zvao ili dolazio sve ove godine, osim Maje Durmišević, medijatora za Rome pri Zdravstvenom centru Pirot - kaže ona.
Ova sedmočlana porodica živi i spava u jednoj sobici, stara kuća samo što se nije srušila... U sobici nema ničega, osim tri ležaja, jednog stočića i sijalice. U malom hodniku na ulazu, umesto sudopere, jedna česma i limeno bure. I to je, otprilike, sav imetak porodice Selimović.
Živeti sa 9.000 dinara
Marija Vasić, direktor pirotskog Zdravstvenog centra, upoznata je sa situacijom porodice Selimović, socijalni radnik koji je vodio Gradašnicu zna sve o njima...
- Činjenica je da oni jesu korisnici materijalnog obezbeđenja pri Centru za socijalni rad, koje je za sedmočlanu porodicu 8.995 dinara mesečno. Što se tiče školovanja dece, Selimoviće smo više puta upozoravali da je osnovno obrazovanje obavezno i da, pored toga što primaju materijalno obezbeđenje, mogu da se prijave i za jednokratnu novčanu pomoć Centra.
Ali, oni nekako imaju otpor prema školovanju, ne daju im da idu u školu. A mi ne možemo nikoga da prisiljavamo - navodi Vasić i poziva Selimoviće da se, ako već ne mogu da zarade za život, obrate Centru za socijalni rad i da navedu koja im je vrsta pomoći potrebna.
