Izvor: Glas javnosti, 26.Jun.2008, 08:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

SFRJ - najbolja zemlja na svetu

Na samom ulasku u Makedoniju, zemlju sunca, nestvarno ljubaznih ljudi, zemlje jezera, endemskih biljnih i životinjskih vrsta, čudesnih melodija, bogate istorije, jedan kolega Novosađanin pozdravio je grupicu albanskih dečaka: „Momci, kako je?“

- Dobro je, dobro je. Mirno je - glasio je odgovor najvišeg među njima, posle čega kolega Novosađanin više nije imao pitanja.

Mirno zaista jeste. Neki će reći bilo je malo gužve, ali i euforije tokom izbora, ali sada je >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << sve to prošlo. Ostala su samo svedočanstva, iskeženi likovi predsedničkih kandidata u natprirodnoj veličini koji sa bilborda poručuju da „znaju kako“, da „Makedonija može dalje i bolje“Ö Nama, u Srbiji, već uveliko poznate fraze.

Makedonce, kako se čini, sve to trenutno i ne zanima mnogo. Bave se „prizemnijim“ temama, a o politici niko i ne priča. Najvažnije im je sada da iskoriste darove koje im je priroda dala. Raduju se turistima, kojih zaista ima na samom početku sezone. Jedni se usmeravaju prema Ohridu, drugi koji vole planinarenje penju se na Pelister, oni pasionirani crkvama i manastirima obilaze Sveti Naum, zaljubljenici u istoriju hrle prema Herakleji, drevnoj antičkoj naseobini. Dobrodošli su svi, ako izuzmemo Grke, s kojima i nisu baš u ljubavi zbog spora oko imena. Najširi je osmeh domaćina kada dolazite iz neke bivše jugoslovenske republike, a koliko vole Srbe i Srbiju, ne moramo ni da ističemo, jer to i nije nepoznata činjenica.

Tek poneki stanovnik Makedonije, ako ga baš pitate, prokomentarisaće da je Evropska unija šarena laža i da Makedonija nikada neće postati njena članica.

- Pa jeste, kao i Srbija. Skupo je, a cene visoke. Plaćamo neke poreze, pa ponovo plaćamo te isti poreze. Znamo da ni kod vas nije mnogo bolje, ali tek ovde. Srbija će možda i ući u Evropu, ali mi teško - govori Nikola, vlasnik kafića u Bitolju.

Bitolj, živ, univerzitetski grad. Kao nedeljom u maju u našoj Knez Mihailovoj, vreva u centralnoj ulici, bitoljskom korzu, koja se nekada zvala Maršala Tita. Kafići krcati, korzo okupiran šetačima. Nešto niže u čaršiji isti prizor. Trguje se leblebijama, garderobom, alvom, žoltom... U nekom trenutku začuje se i glas hodže. Lokalno stanovništvo na taj zvuk i ne reaguje, tek mi pridošlice pomalo se zbunimo. Nikola kaže da je ova praksa uvedena pre nekoliko godina. Sa komšijama Albancima, govori on, u Bitolju se dobro slažu, pa opet niko ne zaboravlja kako su 2004. godine 17. marta goreli albanski dućani.

- Onaj moj prijatelj ti je Albanac. Družimo se i normalno sarađujemo. Šalimo se na račun jedni drugih. Oni nama kažu: „E kad vam dođemo, pa kad vas posunitimo“. Mešanih brakova ovde nema, dok u Skoplju, gde pola stanovništva čine Makedonci, a pola Albanci - ima.

Kada je turska fudbalska reprezentacija prošla u polufinale evropskog prvenstva pobedom nad Hrvatima, tek pokoja zastava sa polumesecom i zvezdom vijorila se Bitoljem. Malo južnije, u Ohridu, iako je puno meštana glasnim ovacijama i aplauzom pozdravilo Klesićev gol, pobeda Turaka nad Hrvatima ispraćena je velikim slavljem. Opet, u pitomoj Makedoniji sve je prošlo mirno, kao i onda kad su se 1991. godine ocepili od SFRJ, „najbolje zemlje na svetu“, kako će komentarisati svaki Makedonac. Ono što će kao egzotično, neobično i zanimljivo zapasti u oči nekome ko je prvi put kročio na tlo Makedonije su crkve i brojne džamije, vekovima podizane jedna blizu druge. Međutim, na razglednicama i kalendarima lako ćete zapaziti da je nešto izostalo iz kadra. Prizor je poznat. Tu je gradski trg velika crkva, ali minaret fali. Asocijacije na ovu zemlju su različite. Jedan mladić iz Beograda, koji je nedavno imao koncert u Skoplju, duhovito komentariše da je za Makedonca raj mesto na kome boza teče iz česme, a iz vitrine viri trideset vrsta baklava.

Nastavak na Glas javnosti...