Izvor: Glas javnosti, 12.Jun.2009, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opet bih patrijarhu nosio kozje mleko
Aleksa Stanković (77), penzionisani ugostitelj iz banje Gornja Trepča, i dan-danas sumnja da je patrijarh srpski Pavle još dok je, kao Gojko Stojčević, bio iskušenik manastira Vujan, izlečen od tuberkuloze zahvaljujući dugim molitvama nad moštima nepoznatog monaha iz 13. veka, ali i zbog toga što mu je Aleksa lično, svakog jutra, u manastir dovodio svoju kozu Belku, čije je mleko, neprokuvano i neproceđeno, budući patrijarh pio. I to, u vreme kada su mu lekari davali još samo tri meseca >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << života.
- Na zemljištu manastirskom, u Gornjoj Trepči, nalazi se i izvor lekovite vode, pa je otud razumljivo što je manastir u banji imao nekoliko čatmara, izgrađenih od blata, koje su izdavane u godišnji zakup ljudima koji su se ovde lečili. Jedna od tih kuća korišćena je kao mehana, a u drugu je povremeno dolazio tada još iskušenik Gojko, za koga su svi pričali da je, eto, jedva živ i da samo čeka da se predstavi Svevišnjem. Tih godina, od 1944. do 1946, iskušenik Gojko je boravio u banji od proleća do jeseni, a meni je, kao najmlađem u porodici, otac Mladen naredio da svakog jutra vodim kozu pred čatmaru u kojoj je on živeo. Tada mi je bilo dvanaest, trinaest godina, i još se sećam svakog detalja, iako davno beše. Dakle, svakog jutra sam dovodio Belku pred čatmaru, gde me je čekao budući patrijarh, koji je muzao kozu, dok sam je ja držao za bradu. Odmah posle muže, preda mnom, iskušenik bi ispio mleko, onako sveže. Jesam bio mlad, ali ne toliko da nisam shvatao da pred sobom vidim stvarno bolesnog čoveka- bledog, ispijenog... Crna mantija je još više naglašavala njegovo bledilo. Eto, tada sam viđao iskušenika Gojka, budućeg patrijarha Pavla i nikada više. Nisam siguran da li sam baš ja pomogao našem patrijarhu, ali ako jesam, onda nema srećnijeg čoveka od mene- priča bivši kafedžija.
Aleksa Stanković ne zna da li je izlečenju iskušenika Gojka doprinelo kozje mleko, lekovita banjska voda ili čist vazduh, ali bi, kako kaže, i sada, kada je patrijarh Pavle opet u bolesti, iako je i sam slab na nogama, pešice krenuo za Beograd da mu odnese sveže kozje mleko.
I u dokumentima manastira Vujan, prema rečima igumana Jove, čuvaju se podaci o tome da je iskušenik Gojko u ovaj manastir pristigao iz banje Koviljače, gde je radio kao veroučitelj i gde se razboleo od tuberkuloze, nakon što je skočio u hladnu Drinu kako bi spasao dečaka koga je zahvatila matica reke. Lekari su tada utvrdili da je oboleo od tuberkuloze, u to vreme smrtonosne bolesti i da mu je preostalo svega tri meseca života.
- Kada je iskušenik Gojko 1944. godine stigao u manastir Vujan, zbog straha od tuberkuloze nije mu bilo dozvoljeno da zajedno s drugim monasima prisustvuje liturgijama i da za istim stolom sa ostalima ručava... Zato je najveći deo vremena provodio u samoći i molitvama nad netruležnim moštima nepoznatog monaha, čiji je grob pronađen prilikom izgradnje manastira. Naravno, za isceliteljske moći tih moštiju i ranije se znalo, ali su na primeru potonjeg patrijarha Pavla, još jednom potvrđene. Istina, o boravku iskušenika Gojka u banji u Gornjoj Trepči nema pisanih tragova, ali nema razloga da se ne veruje u istinitost priče Alekse Stankovića - naglašava otac Jovo.
U znak zahvalnosti Bogu, netruležnim moštima i manastiru Vujan za potpuno izlečenje, u manastirskoj crkvi se kao relikvija još čuva krstić koji je tadašnji iskušenik Gojko izrezbario u drvetu i na čijoj poleđini piše : „Manastru Vujan, za izlečenje, prilaže rab božji Gojko“.
Potpuno izlečen i oporavljen, iskušenik Gojko se 1948. godine zamonašio u ovčarsko-kablarskom manastru Blagoveštenje.
