Izvor: Politika, 14.Nov.2010, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neki glume na sceni, drugi – u životu
Ipak ovaj umetnik nastoji da u pozorištu na Crvenom krstu i serijama pokaže šta zna a svoj privatni život sačuva od žute štampe
Ljubitelji pozorišta, naravno Beogradskog dramskog na Crvenom krstu gde Dragiša Milojković prima platu, viđaju ga na sceni u „Igri parova” „Delirijum tremensu” koji je režirao Goran Marković, pa u „Amadeusu”, potom „Frederiku” ...
– Oni koji možda nemaju naviku da svraćaju u pozorište i ne znaju, ali sala je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << puna, većina tih predstava u kojima igram je po osamdeset i više puta izvedena. Ne bih rekao da se publika vraća u pozorište, jer Beogradsko dramsko ima kontinuitet, predstave imaju svoju publiku. Sa „Igrom parova” gostovali smo na Krku i iskoristili vreme da se malo bućnemo – smeje se Milojković. Na sceni su mu partneri mnogi, od Aleksandra Alača, Nede Arnerić, Ejdusa, Dragana Nikolića, Milene Pavlović, Slobodana Ćustića... Poznanstvo sa Markom Živićem i Milanom Čučilović datira još iz studentskih dana na akademiji u Novom Sadu kada je Dragiša u klasi profesora Petra Banićevića ulazio ozbiljnije u svet glume.
– To je dobro za posao što smo se znali, mada smo se posle studija opet sreli u pozorištu na Crvenom krstu. Družili smo se ranije više, oni su sada porodični ljudi, a i ja vrlo rado odvajam svoj privatni deo života. Glumu nosim u sebi, a ipak rado se družim sa onima koji nisu iz tog sveta. Ako je i život neka vrsta pozornice, onda moram da priznam da ima dosta talentovanih ljudi. Neki toga nisu a neki i jesu svesni. Tanja Lukjanova mi je pred jednu od poslednjih svojih predstava rekla da su glumci jako iskreni u tom smislu, da imaju scenu na kojoj glume pa su u svakodnevnom životu jednostavni. A onda se zapitaš šta sa svetom koji tu pozornicu nema, pretpostavljam da oni, dakle, glume u stvarnom životu. Možda i nesvesno. Ima dosta glume u životu, pa i na radnim mestima, samo to nije javno i pred onoliko ljudi kao kada to rade glumci – uveren je Milojković.
Glumcima, koji su eto javne ličnosti, često se pripisuje mnogo toga...
– Zato glumac mora da bude obazriv, mora da bude fin, kako bi se to reklo – zaključuje Milojković. Budući da Dragišu „ne tretiraju” u žutoj štampi, to znači da se ne bije, ne psuje, bar ne pred novinarima i ne na javnom mestu.
– Mislim da ne bi trebalo skretati pažnju na sebe privatno, na sceni je sve okej, ali kada se pogase svetla poželjno je ostati normalan, biti kulturan. U toj jurnjavi za parama dobro je da ljudi rade i na sebi, da sačuvaju neki svoj svet, da ne postanu samo deo mase. Najvažnije je, bar po meni da se ljudi vrate razgovoru, čak i u ova vremena kada svi samo pominju krizu. Rešenje je da se povrati moral, duh, možda će tek na taj način neko uspeti da se zaustavi u jurnjavi i shvati da nije sve u parama, popularnosti.
Da, ali ko bi propustio takvu priliku? – pitamo ga.
– Već 16 godina sam u pozorištu, voleo bih da trajem još dugo, znači još 20, 30 pa i 40 godina što da ne, zašto bih onda sve što znam i umem istrošio odmah. Dese se neki projekti neočekivano, uzmeš ih i uradiš. Po meni ne bi trebalo da, ako si „trenutno aktuelan” kao glumac, prihvataš da igraš baš svašta. Zašto bih nekim drugim ljudima kvario posao ako sebe ne vidim u takvoj podeli, jeste da se i takav posao plaća, ali onda glumac mora da odvoji tezgu od umetnosti. Nešto se radi za slavu, nešto baš samo za pare. Kada sam radio samo za pare onda sam seo i napisao roman. Umetnost uvek mora da izađe negde – smatra naš sagovornik.
Pod šta se podvodi reklama koju je snimio za jednu od škola za strane jezike?
– E tu se vidi rad na sebi. Već samo ime firme i poziv da se uče strani jezici nisu isto što i poziv da se kupi preparat za stomak i bolje varenje. Mada nemam ništa protiv snimanja reklama i to je posao – objašnjava.
– Tu se možda vraćamo na moju potrebu da s vremena na vreme podvučem crtu, u duhovnom smislu. Na svakih osam ili deset godina, recimo. Da se preslišam šta sam uradio, imam li još umetnosti u sebi. Čini mi se da ja sada nekako po drugi put podvlačim tu crtu jer sam to radio svojevremeno kada sam izašao sa akademije – analizira Dragiša Milojković svoja životna načela.
Da li je važno imati sreću ili dobra leđa u svemu tome?
– Ako nemaš leđa kao ja treba ti sreća... – smeje se naš sagovornik.
Gde se „dele uloge”, gde je dobro da se glumac muva da bi bio na oku reditelju?
– Za to moj ujak kaže „da se butaš”, ali nekada je to bilo tako, da se muvaš po klubu, pokazuješ koliko energije imaš. Recimo ja više ne idem na poziv „jedan dan snimanja” za neku seriju, neka drugi zapušavaju rupe ako im se to sviđa. S druge strane kada dobijem tekst na čitanje i svidi mi se, spreman sam da u drugi plan stavim razgovor o honoraru – priznaje glumac.
Kada završi posao i stigne kući, čime se Dragiša Milojković bavi?
– Mnogo je lep osećaj kada uđeš u svoj stan... Moje prezime na vratima, nema gazdarice kao kada si podstanar. To mi je vrlo važno – kaže.
Znači li to da je bilo puno tezgi, serija? – nametnulo se naše pitanje.
– Ne, to znači da sam uzeo stambeni kredit – uzvraća brzo. – A šta radim kod kuće? Isto što i sav običan svet, odmaram se, gledam TV. Znam komšije iz ulaza, nabavljao sam im i karte za predstave. Ponekad odem na pijacu u nabavku. Kupim sira, jaja, ispričam se s prodavcima a onda se kod kuće prihvatim šerpe i šporeta. Glasam uvek za jela koja se jedu kašikom. Gulaš, pasulj. Imam utisak da odatle počinje sva sigurnost kao i okupljanje porodice za stolom, ja se nadam da idem ka tome – priznaje Milojković.
– Ponekad mi dođe i da sređujem kuću, pustim neku finu muziku pa operem prozore, usisavam, prihvatim se džogera... ne treba čovek da sedi bez veze. Nisam vuk samotnjak, ali volim ponekad samoću da mogu „realno da maštam”. Ali, kada mi dune za čas se organizujem i zovem na druženje, moji dobri prijatelji su ljudi van mog posla, jedan inženjer, drugi preduzetnik... – otkriva naš sagovornik.
Još se nije oženio, ali veruje da kada se sretnu srodne duše i proradi hemija tu neke velike filozofije nema. S obzirom na epidemiju razvoda, radije bi da tri puta odmeri, a jednom potpiše. Mada Dragiša ima utisak da parovima poslednjih godina brzo „puca film” u braku, manjka strpljenja, razumevanja. Sebi to, naravno, ne želi.
Gde sebe vidi za deset godina?
– Lepo je zaći malo u budućnost. Zadovoljan sam onim što sad imam, ali ako budem imao bolji auto, veći stan – u redu. Sračunao sam da poslednju ratu za stan treba da platim 2035. godine, pa ako civilizacija uznapreduje onda ću se letećim tanjirom spustiti ispred banke da platim – duhovito najavljuje Milojković. Ipak, odmah se uozbiljio i priznaje skromno da sebe vidi kao porodičnog čoveka, koji se bavi poslom koji voli.
U serijama koje se, ipak, masovnije gledaju od pozorišnih predstava, Dragiša je igrao seljaka, pa tupavog Crnogorca koji se bezuspešno udvara. Da li mu je dosta takvih uloga?
– U pozorištu sam bio i engleski gospodin, snimao sam filmove za RTS, bilo je i ljubavnih scena. Za sve sam se to spremao četiri godine na akademiji u Novom Sadu. Sećam se da mi je profesor Petar Banićević davao da glumim na ispitnom roku nešto sasvim deseto u odnosu na ono u čemu sam bio odličan. Dobro je da se pri podeli posla i uloga mešaju karte, da se ne ide „na sigurno” što je već prihvatila publika, jer glumac tako upadne u monotoniju, pa silom prilika igra slične karaktere – čini se Dragiši Milojkoviću.
----------------------------------------------------------
Svira gitaru
Primećujemo da Dragišina gitara, nasleđena od tate, u dnevnoj sobi zauzima počasno mesto.
– U gimnaziji „Svetozar Marković” u Jagodini osamdesetih godina imali smo muzičku družinu a posle smo osnovali grupu koju smo nazvali „Karlos Herera”. Svirao sam u njoj bas gitaru, izvodili smo repertoar „Dajar strejtsa” i „Los lobosa”, nekih naših grupa. Kada sam otišao u vojsku, promenili su ime i postali „Pop tonsi”. Ali, ja i sada rado prebiram po žicama za sebe i prijatelje. Volim muziku koja ima dušu, u kojoj se čuju instrumentali – objašnjava.
Šaptač mu ne treba
Ipak, vratimo se pozorišnim predstavama. Kako uspeva da drži tolike tekstove u glavi? Kaže: predstavu čini odnos likova, zna se šta kome kada govori, pa ako izgovoreno ne bude baš u slovo tačno nije veliki problem. Kroz višemesečne pripreme i kasnije ponavljanje, uloge se slegnu i Dragiši šaptač ne treba da pomaže. U serijama je lakše – pročita, zapamti situaciju, izgovori pred kamerama i – gotovo.
Šta voli
Voli da vozi bicikl na Ada Huji. Voli da piše, objavio je knjigu a nedavno je napisao i scenario za jednu modernu seriju u deset epizoda, koja još nije dospela u ruke reditelja. I voli burek, masan i u papiru koji je rado jeo još kao student.
Epizoda sa fejsa
Iako Milojković nastoji da se sačuva od tračeva, poznanstvo preko Interneta i fejsbuka sa izvesnom damom iz Francuske pretvorilo se u neprijatnu epizodu o kojoj se pisalo u žutoj štampi.
– Ispalo je da sam ja neka velika naivčina, mada sam poznanstvo preko fejsa prihvatio sa puno rezerve, nisam mu pridavao značaj koji su mu dali novinari tih šarenih novina. Kada su me zvali rekao sam da je to glupost o kojoj nemam šta da kažem, ali su mi odmah rekli „mi ćemo da objavimo i ako nam ti ništa ne kažeš”. I šta sam ja tu mogao? I dalje kontaktiram sa prijateljima fejsom, ne odustajem, ali novinari me ne diraju – dodaje.
Sećanja na detinjstvo
– Rođen sam u Jagodini, jedinac sam, ali nisam bio razmažen. Sa godinu i po dana sam sa roditeljima stigao u Australiju, živeo tamo četiri godine i prvo sam progovorio engleski jezik. Morao sam ranije da sazrim jer sam rano ostao bez tate. Želeo sam bicikl a nisu mogli da mi ga nabave baš tada. Ali, kasnije sam sebi priuštio nešto od toga i sećam se kada sam živeo na Bežanijskoj kosi 1998. na plejeru sam odgledao silne crtaće, počev od „Maze i Lunje” i „Lepotice i zveri”, koje nisam video kada mi je bilo vreme za to. Sve dođe na svoje mesto – uveren je Milojković.
Ostao bi ovde
Ne računajući leteći tanjir kojim će stići pred banku da plati ratu za kredit, kada bi imao sada puno para kuda bi pošao?
– Video sam sveta, dosta sam putovao, ali kada bih imao mnogo para ostao bih ovde. Mogu da odem negde, na kraj sveta, ostanem i pet godina, kupim i kuću u Majamiju, ali moji koreni su ovde – uverava Milojković.
Čekaj da ti kažem
– Mislim da bi ljudi trebalo da se bolje razumeju i slušaju jedni druge, jer sada se često događa da se dve osobe u prolazu pozdrave, kao porazgovaraju, pitaju onog drugog „kako si?”, ali ne stignu da čuju odgovor, jer dok im pitani kaže kako je, onaj drugi je već stigao do kraja ulice – primećuje glumac.
Rajna Popović
objavljeno: 14.11.2010.
