Izvor: Politika, 08.Mar.2014, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lazar Ristovski me zauvek osvojio hrabrošću i lepotom!
Glumica priča o svom uklapanju u „Tri sestre”, Čehovu i njegovim zakonima, filmovima na Festu, Robertu de Niru i Dženifer Koneli, sebi na sceni i u životu, sinovima, jedrenjaku „Aurora”...
Na scenu Bitef teatra vraćena je predstava „Tri sestre” koju je, po drami Antona Pavloviča Čehova, režirala Ivana Vujić. Bio je to omaž nedavno preminuloj glumici Ružici Sokić. Legendarnu Ružicu, u ulozi Olge, zamenila je glumica posebnog kova Danica Ristovski.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Rođena je 6. novembra 1955. u Beogradu.
Stalni je član Beogradskog dramskog pozorišta. Njene predstave su „Večeras improvizujemo”, „Tajna veza”, „Žena bomba”, „Falsifikator”, „Breht i ja”, „Konzulska vremena”, „Svakodnevno pozorište”, „Balkon”, „Trpele”, „Solo za Bertolta Brehta”... Ukupno je imala oko 60 uloga u pozorištu, televiziji i filmu.
Živi u Zemunu. U braku s Lazarom Ristovskim, glumcem, ima dvojicu sinova: Petra (27), režisera, i Jovana (22), studenta.
Kako ste se uklopili u „Tri sestre”?
Uskakanje u predstavu je, generalno, veoma stresno. Pogotovo ako je povod ovakav. To je posebno teško, a imala sam samo pet proba uz Radu Đuričin i Branku Petrić. Ali, i meni je, kao i drugima, dopušteno da u okviru rediteljske koncepcije na svoj način oformim lik Olge.
Ko je Olga?
Ona je, pre svega, intelektualac, profesor u gimnaziji i potom i direktor škole. Neudata je, a sanja o ljubavi. Mnogo radi, pa izlaz nalazi i u radu. Ali, govori: „E, kad bih se udala. Dosta mi je rada”...
Kako doživljavate Čehova?
On je, kao jedan od najboljih pisaca sveta, uvek slavio rad. Što je razumljivo. Bio je lekar. A sve slobodno vreme je pisao da bi mu, kako je govorio, život bio bolji. Isticao je da poštuje samo sopstvene zakone, kao i da jedino priroda ima konstantu. Nažalost, živeo je samo 44 godine.
Kako ste ispratili Fest?
Gledala sam naš film „Top je bio vreo”, priču o odrastanju dečaka u ratu kome su poginuli roditelji, pa američki „Dvanaest godina ropstva” koji je nagrađen „Oskarom”. To je istinita priča o crncu koji je na prevaru uveden u ropstvo...
Koji filmovi su vas osvojili zauvek...
Volim epske krimi drame, priče o pobednicima i gubitnicima. To je, pre svih, „Bilo jednom u Americi” Serđa Leonea, filmska priča o rađanju mafije. Igraju Robert de Niro, Džejms Vuds, Dženifer Koneli... Pamtim scenu kad De Niro, kroz rupu na zidu, gleda Dženifer u drugoj prostoriji, koja ga, znajući da je on gleda, zavodi svojom igrom između džakova sa brašnom, kao i scenu kad mu ona, čitajući poeziju, kaže da ga voli, ali i da njihova ljubav nije moguća, jer on će ostati dripac i gubitnik...
...a kako je to učinio Lazar Ristovski?
Lazar i ja smo se upoznali kad je on bio na četvrtoj, a ja na prvoj godini studija glume. On se već na prvi pogled izdvajao od ostalih, jer je, u svakom slučaju, poseban kao čovek, glumac, suprug, otac... Ima i posebnu vrstu osetljivosti. On je istinoljubiv, pravdoljubiv, veliki borac... Sve to je naš spoj hrabrosti i lepote – zauvek!
Koliko je njegov uspeh i vaš?
Naši uspesi imaju uzajamne odlike i vrednosti. To je potpuno logično, posebno kad se ljudi, kao što se to desilo nama, pronađu na svim životnim dužinama i širinama. Nikad nisam imala potrebu da se sa Lazarom takmičim već samo da mu pomognem kao i on meni u svim našim životnim događanjima.
Šta su vam u život uneli sinovi?
Superiornost nad životom. Ja se tako osećam. Prvo dete mi je bilo prva radost, a dolazak drugog sina doživela sam kao božji dar. Jer, uvek sam želela da imam dvojicu sinova. Bila sam time čak i opsednuta. A kad se to dogodilo, bila sam presrećna. To stanje sreće uvodi me i sad u sva životna događanja na najlepši način.
Šta od sebe tražite na sceni...
Uvek maksimum, a istovremeno moram da budem i slobodna. Da bih na sceni bila slobodna moram da budem precizna, odnosno moram tačno da znam šta radim u svakom trenutku. Jer, samo tako mogu da dođem do nadahnuća koje je neophodno za pravi odnos prema glumi.
...a šta u privatnom životu?
Svakom trenutku života moramo dati maksimum kad to situacija zahteva, pa čak i u običnim događanjima, jer sitnice čine život. To ne znači povinovati se autoritetu i slediti neke čvrste stavove. Jer, tu je ljubav, šarm, doslednost, zabava, pa, u određenim situacijama i igra...
Da li uvek stižete tamo gde idete?
To je veliki zadatak. Da. Imala sam takve zadatke i uvek sam stizala tamo gde sam krenula! To je potvrda da sam svojim razmišljanjem, upornošću i radoznalošću rušila barijere i širila svoje granice. Ali, to je jako teško.
Šta smatrate svojim najvećim dostignućem?
Svoju porodicu! A posle toga sve ostalo što, možda, mogu, a i ne moram da dostignem.
Gde biste voleli da živite?
Ponekad volim da budem i na nekom usamljenom mestu, ali želim da mi je urbana sredina blizu. Jer, meni se čini da ćemo Lazar i ja uvek imati potrebu da nešto kreiramo i stvaramo, jer bez kreativnosti mi ne možemo da živimo!
A kako i gde provodite odmore?
Mi imamo jedrenjak na moru. Usidren je u Boki, u Prčanju. Leta provodimo na našoj „Aurori”. Nekad smo tu nas četvoro, a nekad sinovi odu svojim putem, pa smo tu samo nas dvoje. „Aurorom” obilazimo Jadran uzduž i popreko. Osvajali smo i medalje na regatama. A najlepše buđenje je u zoru u nekoj pustoj uvali uz prve zrake sunca...
-----------------------------------------------------------
Songovi Brehta su mi poseban trening
Kako održavate životnu snagu?
Volim da pešačim, ali ne idem u šetnje sama. Kad god sam slobodna javljam se drugaricama i tada odlučujemo u kom smeru ćemo krenuti. Ali, mnogo više vremena posvećujem održavanju mentalne snage. To mi je na prvom mestu. Mentalnu snagu razvijam čitanjem i pamćenjem. Meni su songovi Bertolta Brehta poseban životni i glumački trening: „Nikad ne veruj onome koji o svakome govori dobro”, „Svi jure za srećom, a niko ne vidi da je sreća tu, uz njih”, „Plašite se nesređenog života, a ne smrti”...
Slavko Trošelj
objavljeno: 09.03.2014
