Izvor: Story, 13.Feb.2016, 21:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ivon Jafali: U meni se javlja želja za decom
Otkako je pre godinu dana izbačena iz svog stana u centru Beograda i o tome javno progovorila, voditeljka Studija B Ivon Jafali dobila je 14 krivičnih prijava za sve izrečeno, ali je ipak ostala istrajna u odluci da iz sudskog spora izađe kao pobednica i u nar
Ivon Jafali, Foto: Luka Šarac
Sudbina meša karte a mi igramo, rekao je nemački filozof Artur Šopenhauer, što je na svojoj koži osetila voditeljka Ivon Jafali (41). Kao devojčici od šest godina, u ruke >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << su joj dospele one jake, kada je prvi put stala pred TV kamere. Kao vlasnica članske knjižice dramske sekcije čuvenog Mike Aleksića, vodila je dečju emisiju Ključ za sve brave na RTS-u. Kao sedamnaestogodišnjakinja bačena je u vatru na Studiju B radeći Videodrom i ubrzo je postala zaštitni znak TV programa koji dolazi sa 22. sprata Beograđanke. Međutim, jednog dana sudbina je dohvatila drugi špil i Ivon podelila karte tako da ne može da se razigra. Vezala joj je ruke. Bilo je to pre 12 meseci kada je izbačena iz stana u centru Beograda, u kom je popisana imovina i zamenjena brava, a nameštaj je deportovan u Kaluđericu. Tome je prethodilo i ukidanje emisije Još uvek budni, kao i raskid emotivne veze. Voditeljka se našla u situaciji gde je morala dobro da razmisli o svom narednom potezu, ali nije izgubila veru u to da će joj jake karte ponovo doći u šake.
Story: Najgore je prošlo, zar ne?
- Imala sam heavy period i s ove tačke gledišta, stičem utisak kako sam tek tada, prolazeći kroz teške situacije, naučila šta znači život. Pre toga bila sam ušuškana, a onda počela da se susrećem s tim šta znači gubitak, poniženje, nepravda i kako da se postavim prema tim stvarima. Kad ti se dogodi takva vrsta reza, izlazak iz svega toga čini te ponosnim. One priče da jedno zlo ne ide samo i da ti se loše situacije obično događaju vezano, delovale su mi kao bapske, a onda mi se to zaista i dogodilo.
Story: Sve je počelo ukidanjem vaše autorske emisije Još uvek budni.
- Čitavu negativnu priču povukao je taj trenutak, što je bilo poprilično naglo i neočekivano, ali je, s druge strane, imalo svoj benefit. Čini mi se da sam tek tada spoznala koliko je interesovanje za tu emisiju i u kojoj meri me publika podržava. Onda je usledio prekid emotivne veze koju sam imala, što je, samo po sebi, određena vrsta šoka. Zatim se dogodilo sve ono sa stanom, o čemu je svojevremeno Story pisao, da bih potom dobila 14 krivičnih prijava za sve izgovoreno. Iz svega toga izašla sam jača, utemeljenija i duhovnija. Verovatno tu ima i moje afrogenetike i da ste me, recimo, sve ovo pitali pre godinu dana, verovatno ne bih mogla da se pohvalim time da sam dobro, ali sada mi je puno srce.
Story: Stan vam je oduzet pre tačno godinu dana. Šta se dogodilo u međuvremenu?
- Tokom ovih godinu dana, ta priča kreće se dinamikom ovdašnjeg pravosuđa. Negde verujem da je pravo ipak na mojoj strani. Ne želim ni da verujem drugačije i svesna sam da je reč o jednom dugoročnom procesu. Slučaj sam predala Republičkom javnom tužilaštvu. Moraš da budeš hrabar u svojoj istini. Moraš da budeš hrabar generalno, a pogotovo u odnosu sa ljudima s kakvima se ranije nisi susretao. Tu se javlja i momenat lične bezbednosti, ali nekako se osećam jakom. Cela priča ide nekim svojim tokom, a meni je najvažnije da sam čista u svojoj glavi.
Story: Ne odustajete od toga da isterate svoje?
- Kada je počelo sve ovo u vezi sa stanom, prijatelji su mi govorili da čuvam zdravlje, čega verovatno tada nisam bila svesna, ali sada dobro kapiram. U sudskom smo procesu i zanimljivo je da su oni koji su u ovom slučaju s druge strane, bili dosta uporni u tome da podnesu krivične prijave protiv mene. To smatram nekom vrstom presedana, imajući u vidu neko nepisano pravilo da novinare ne bi trebalo tužiti na taj način. Borim se na više frontova, a jedna internacionalna medijska kuća zainteresovala se za ovaj slučaj i uskoro će snimiti dokumentarni TV prilog o situaciji u kojoj sam se našla.
Story: Spominjete gubitak, poniženje, nepravdu. Kako ste to prevazišli?
- To se pobeđuje prvenstveno tišinom, što verovatno ne možete da pretpostavite kada je reč o meni. Ućutiš se, a onda se fokusiraš na neki fizički rad, i to mi je dosta pomoglo. U svom novom, doduše iznajmljenom stanu, čiji je vlasnik moj prijatelj, počela sam da se bavim enterijerom. Kroz taj proces zaista fizičkog rada, na primer da srušim zid ili nešto ručno izmestim, počela sam da prevazilazim nezavidnu situaciju u kojoj sam se našla. Bilo mi je izuzetno važno da ne hejtujem i ne mrzim tu drugu stranu, što je možda neki prvi osećaj koji ti se javi. Tu je bitan momenat vraćanja samom sebi. Da čuješ svoj osmeh i uprkos svemu budeš otvoren za ljude. Iskreno govoreći, sve proživljeno u vezi s ovim stanom, naučilo me je da budem malo obazrivija. Takođe, i putovanja su mi mnogo pomogla.
Story: Gde ste putovali?
- Na Kubu, u Panama, Meksiko, Južnu Ameriku... Zvuči kao opšte mesto, što verovatno mnogi kažu, ali voda oporavlja. Ne treba mi ništa drugo osim mora. U Meksiku, koje je bilo poslednje u nizu mojih putovanja, boravila sam u nekom kampu gde su bili kajteri. Plaža, beli pesak, gledanje u vodu... tu pronalaziš sklad, jer postavljaš sebi brojna pitanja i život pozicioniraš na neko pravo mesto.
Story: Znači li to da ste prestali da budete budni tokom noći?
- Bila sam dugo budna, nisam štedela oči. I dalje sam noćni tip, jer želim da što više saznam, pročitam, dobro se spremim za emisiju... Uz to, zaljubljenik sam u noćni život Beograda, ali sada je vreme za taj neki presek, ne zbog toga što neko kaže da tako treba, već ato što su to prirodni ciklusi i dešavanja u čovekovom životu.
Story: Kao neko kome je prirodno da intervjuiše druge, kako se osećate kada ste vi u ulozi onoga ko odgovara na pitanja?
- Izuzetno je važno ko sedi preko puta vas: na primer da vas privoli i prebaci na neku svoju stranu umanjujući distancu. Uzbudljivo je, ponekad se osećaš kao da si kod psihijatra. Kada posle kreneš da analiziraš svoj intervju, uvek postoji ona opcija: E, ovde sam mogla da budem pametnija i kažem nešto bolje...
Story: Zato se novinski intervjui sve češće realizuju posredstvom mejla.
- Ja ne i u tom smislu pripadnik sam stare škole. Volim spontani trenutak i zato insistiram na živom programu, što mi daje određenu vrstu adrenalina. Ali, priznajem da svakako više volim poziciju u kojoj ja pitam.
Story: Šta biste sebe pitali?
- Sebi bih postavila pitanja koja su u vezi s tim gde su se i kako dešavale emotivne greške koje sam pravila. Mislim na odabir partnera i davanje poverenja u startu, da bi se kasnije ispostavilo nešto potpuno drugačije.
Story: Kako su se dešavale te emotivne greške?
- Jedno od mojih poslednjih, ujedno i najjačih emotivnih iskustava koje sam imala, bilo je kada sam se u potpunosti predala, a potom doživela jedan sasvim drugačiji profil osobe koja je uz mene. Ali, to se ženama često dešava. Kada se zaljubim, potpuno izgradim tip čoveka u kojeg želim da verujem. Dam mu božanske osobine, što je pogrešno. To je onda više moj problem nego onog s kim sam u vezi.
Story: Potrebno je da se sve to zaboravi i slegne kako bi se moglo ići dalje.
- Upravo tako. Ukoliko živiš u gradu, koliko god to ljudi negde odbijali javno da priznaju, postoje te neke kratke ljubavne varijante koje su simpatične, klinci to zovu kombinacije. Onda dođe trenutak kada osetiš potrebu da nekako sve to očistiš, što mora da se dogodi da bi nekog novog primio u život, ali nekog pravog. Sve je to proces.
Story: Da li biste decu primili u svoj život?
- To je unutrašnja potreba i želja moje porodice i bliskih ljudi. Nije reč ni o kakvom pritisku, već o želji. Onaj ko me poznaje, zna da sam uvek bila neko ko je malo drugačiji u ostvarivanju svojih želja i ideja. Dok sam odrastala, pošto sam sama po sebi bila drugačija, moja mama se pitala zašto nisam kao ostale devojčice, pošto sam i u načinu na koji percipiram okolinu bila specifična. Nije tu reč samo o boji kože ili nečemu takvom, ali kasnije se ispostavilo da je sve to zapravo moj benefit. U tom smislu drago mi je što sam svoja i drugačija. A kada je reč o deci, to je unutrašnja potreba i priroda je te stvari postavila kako treba. U vezi s tim, volela bih da živim u nekoj drugoj zemlji, gde bih bez poteškoća mogla da usvojim dete. Nisam u toj varijanti opštih mesta, da nešto mora po svaku cenu i kako postoje godine predviđene za određene stvari, ali ta ljubav za decu u meni već postoji. To je nešto što ti se javi i ti znaš da bi je izemitovao da se to malo biće dogodi, na ovaj ili onaj način.
Story: Dok se to ne dogodi, vratili ste se poslu. Sada vodite emisiju Od petka do petka.
- Meni se stvari najčešće dešavaju spontano. Iskreno, ni psihički, a ni fizički više nisam bila u stanju da ispratim dinamiku kakvu je od mene zahtevala prethodna emisija. Na osnovu tog iskustva, naučila sam da se čuvam. Naravno, obožavala sam ciklus Još uvek budni, to uopšte nije sporno. Ne bih imala problem s tim da se nekom mlađem ustupi prostor i on preuzme taj koncept. Međutim, danas je fokus na tržišnom kapitalu i profitu, pa se mladim ljudima ne ukazuje poverenje. Nas su devedesetih samo pustili pred kamere.
Story: Prokomentarišite ukidanje muzičkog programa Radija Studio B i onih ploča koje je sa deponije spasao slavni košarkaš Žarko Paspalj?
- Tužno je. Da me ne shvatite pogrešno, nisam zarobljena u prošlosti, ali često svoju Meku pronalazim u tome što gledam neke stare fotografije, slušam ploče... Važni su mi prizori iz detinjstva. To me nekako bazično čuva za sve ono što dolazi posle. Bolni su mi ovi rezovi. Ploče koje spominješ imaju svoju vrednost, a ona nije samo materijalna. Reč je o brendu od 46 godina. Ipak, ono što je moj fokus jesu ljudi. Kapacitet ovog grada i medijske kuće Studio B jesu ljudi, tako da me odlasci mojih kolega najviše pogađaju.
Razgovarao: Stefan Tošović
Izvor: Story
