Izvor: Politika, 13.Avg.2010, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajno snimanje, javno slušanje
Promenama Zakonika o krivičnom postupku, iz septembra 2009, uvedena su pravila „kada snimci, kako audio, tako i video, pod određenim uslovima mogu biti dokaz”
Privatni snimci razgovora koje je ratni komandant bosanskih Srba Ratko Mladić vodio sa brojnim sagovornicima, kao i snimci kontroverznog biznismena Stanka Subotića sa, kako tvrdi, bivšim ministrom policije Dušanom Mihajlovićem, izazvali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su veliko interesovanje javnosti, ali i dilemu da li tonski zapisi mogu biti korišćeni u sudskom postupku kao validan dokaz.
Profesori Pravnog fakulteta Milan Škulić i Goran Ilić ocenjuju za Tanjug da privatno snimani telefonski razgovori mogu da budu korišćeni kao dokazni materijal u sudskom postupku samo pod posebnim uslovima, dok advokat Strahinja Kastratović smatra da se oni uopšte ne mogu koristiti.
U slučaju privatnog snimanja telefonskih razgovora sudska praksa nije ujednačena, a neophodno je proveriti i autentičnost audio ili video snimka, odnosno da li je ubačena ili izbrisana neka rečenica, naveli su Škulić i Ilić.
Kastratović, pak, tvrdi da razgovori snimljeni bez naloga suda nisu validni za sud.
Ova dilema nije prvi put otvorena, niti su Subotićevi i Mladićevi snimci prvi takvi koji se pojavljuju u vezi sa sudskim procesom.
Željko Simić, bivši ministar kulture i istaknuta figura Miloševićeve političke scene, bio je svojevremeno negativni junak „crne hronike”, što je potkrepljeno video snimkom, koji je korišćen kao dokaz, a Simić je osuđen.
Policija je, kako bi potkrepila sumnju da je Simić počinio tešku krađu, na konferenciji za novinare prikazala snimak video-kamere na kojem je zabeležen trenutak kada Simić u nekoliko navrata u tuđem stanu, u trenutku odsustva domaćina, u svoj džep stavlja novac i predmete sa stola ispred sebe.
Četiri decenije ranije, ondašnji sudija, kasnije advokat Ilija Radulović vodio je proces koji je Vuk Drašković opisao u svom romanu „Sudija”.
Tada je, na osnovu magnetofonske trake, protiv Nebojše Ivkovića pokrenut postupak za uvredu predsednika SFRJ Josipa Broza Tita.
Radulović je bio prvi sudija koji je zatražio mišljenje profesora etike da li je uopšte dozvoljeno saslušati traku. Zaključak je bio da je to neprihvatljiv čin koji bi proizveo dalekosežne negativne posledice.
Profesor Škulić smatra da treba razlikovati slučaj kada sudija naredi da se snimaju razgovori, u istrazi i procesima za neka krivična dela poput organizovanog kriminala.
On ukazuje da je, međutim, mnogo osetljivije pitanje kada je neka osoba privatno snimala neke razgovore. „Tu praksa, do sada, nije bila ujednačena”, kaže Škulić za Tanjug.
On je podsetio da su poslednjim promenama Zakonika o krivičnom postupku, iz septembra 2009, uvedena neka pravila „kada snimci, kako audio, tako i video, pod određenim uslovima mogu biti dokaz”. „Tu je, u suštini, poseban uslov da se ne sme raditi o krivičnom delu”, rekao je on objašnjavajući da „ako neko vrši krivično delo time što snima neke razgovore, onda tako nešto ne može biti dokaz”.
Škulić je istovremeno ukazao da „ako to nije u pitanju, onda snimak može biti dokaz pod nekim uslovima, a najvažniji je da je osoba koja je snimana, izričito ili prećutno, dala saglasnost da bude snimana”. „Ako nije tako, onda to, takođe, ne može biti dokaz”, naveo je on dodajući da „s druge strane, postoji situacija kada osoba koja je snimana nije dala saglasnost, ali je neka druga osoba, koja je takođe učestvovala u razgovoru, ili bila na nekom snimku, dala saglasnost”.
Prema njegovim rečima, to pitanje „nije baš potpuno jedinstveno rešeno u praksi”.
Ilić podseća da, kada je reč o snimanju razgovora, postoji mogućnost da sud svojom odlukom naredi tajno snimanje nekih razgovora, „i to se čini kada postoje osnovi sumnje da je neka osoba učinila određeno krivično delo”.
On je rekao i da se u slučajevima Mladića i Subotića radi o snimcima koji su privatno napravljeni, dodajući da se tu „može postaviti pitanje da li se tako nešto može koristiti u krivičnom postupku”. „Generalno, takve zabrane nema, a ono što bi trebalo utvrditi, kao i za svaku drugu istragu, a ovo se u procesnom smislu može nazvati istragom, jeste da li je sadržaj snimka verodostojan”, objašnjava Ilić.
R. H.
objavljeno: 14/08/2010
