Izvor: Mondo, 30.Jan.2017, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kovači svoje sreće: Zanat uče od šeste godine FOTO
Kovački zanat opet donosi zaradu. Posle više od decenije pukog preživljavanja, kovačke radionice u Beloj Palanci poslednjih godinu-dve imaju sve više posla.
Foto: BETA/SAŠA ĐORĐEVIĆ
Iako ima svega 8.000 stanovnika, Bela Palanaka ima čak 50 kovačkih radnji. Kovačkim zanatom u toj varošici bave se isključivo Romi, koji umeće prenose s kolena na koleno. Za sebe ponosno kažu da od njih nema boljih majstora još iz jugoslovenskih vremena. Njihovi preci, >> Pročitaj celu vest na sajtu Mondo << objašnjavaju, kovačkim zanatom počeli su da se bave još pre pet vekova. U Beloj Palanci udarci čekića mogu se čuti sa svih strana, jer se kovačkim zanatom bave čitave romske porodice.
"Kovač je bio moj otac i nas petoricu sinova je naučio zanatu. Ja sam penziju stekao kao knjigovođa, ali i dan-danas radim u kovačkoj radnji. Moj sin je zaposlen u jednoj firmi firmi, ali takođe je pored mene naučio kovački zanat. Naša deca već sa šest godina počinju da uče zanat. Nikad neće da se uhvate za gvožđe, a da prethodno ne pljunu na njega, da vide da li je vruće. To je prva stvar koju nauče kad uđu u radnju", priča sedamdesetčetvorogodišnji Aca Ličić, jedan od najpoznatijih belopalanačkih kovača.
Nema zime za kovače
Za budućnost kovačkog zanata u Beloj Palanci, smatra Ličić, ne treba se brinuti, iako se mladi Romi sada školuju za druge poslove, i uglavnom zapošljavaju kao vozači, bageristi, metalski radnici. "Svi su oni pored očeva naučili kovački zanat i znaju da rade, a znaju i da, kao što nema hleba bez motike, nema ni hleba bez čekića", istakao je Ličić.
Posle više od decenije pukog preživljavanja, kovačke radionice u Beloj Palanci poslednjih godinu-dve imaju sve više posla. Kovačke proizvode prodaju na veliko, širom Srbije, najviše u Nišu, Beogradu, Kruševcu.
"Naši proizvodi nemaju 'vek'. Dobro iskovana sekira može da se koristi i po sto godina, a da joj ništa ne fali", kaže pedesetčetvorogodišnji Liča Koskić.
Njegov kolega, Aca Ličić dodaje da su noževi, sekire, ašovi, burgije i motičice neki od proizvoda po kojima su ovdašnje radionice na glasu.
U kovačkim radnjama, dodao je Ličić, nekada se sve ručno radilo, nije bilo pneumatskih čekića, te su često žene morale da pomažu svojim muževima.
"Posao je težak, bučan i prljav, ali je zahvalan jer može da se zaradi. Zahvaljujući tom poslu, mnoge porodice su napravile kuće i iškolovale decu", ističe Ličić.
Romi iz Bele Palanke, dodaje, nekada su imali svoje redovne mušterije u selima, kojima su jednom godišnje prodavali svoje proizvode.
Te mušterije su se zvale "žitne" jer su alate i druge kovačke proizvode plaćale u žitu, kukuruzu, siru, ali je, sa zamiranjem sela u Srbiji, opala i tražnja za poljoprivrednim alatkama. Poslednjih godina, kaže Ličić, ima ljudi koji se vraćaju selu i poljoprivredi, pa se i proizvodi kovača sve više traže.
Tanjug: Kovač iz Požege a pravi oružje gladijatora
