Izvor: Politika, 28.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Treba nam sporazum sa Albancima već u 2008. godini
Ono što mi nudimo kosmetskim Albancima je više nego što imaju njihovi sunarodnici u Makedoniji ili Republika Srpska u BiH
INTERVJU:
DUŠAN PROROKOVIĆ
Srbija je novom skupštinskom Rezolucijom o Kosovu i Metohiji jasno istakla da želi da igra konstruktivnu ulogu u budućem pregovaračkom procesu, da je naš cilj da se što je pre moguće dogovori rešenje između naše i albanske strane i, naravno, ponovljeni su neki minimum ispod kojih mi ne možemo da idemo. To je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pitanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše zemlje. Možemo da razgovoramo o autonomiji koju će Albanci da uživaju, kao i o načinima na koji će tu svoju autonomiju da uživaju, koliko će biti povezani sa Beogradom, koliko će Beograd moći da utiče na odluke i procese (npr. na raspodelu budžeta i slično), ali ne možemo da razgovaramo o promeni granice i teritorijalnom integritetu Srbije – kaže Dušan Proroković, državni sekretar Ministarstva za KiM u razgovoru za "Politiku".
– Beograd je kosmetskim Albancima i kroz svoje ranije predloge, a pogotovo kroz ovih više od 500 amandmana koje smo podneli na Ahtisarijev plan, dao jednu fer ponudu – oni bi uživali ogromnu autonomiju, mogli bi sami da odlučuju o mnogim stvarima u svom parlamentu, u svojoj vladi, mogli bi direktno da utiču na privredni i ekonomski razvoj KiM, na proces stabilizovanja prilika na Balkanu... I to je mnogo više nego što, recimo, imaju njihovi sunarodnici u Makedoniji ili Republika Srpska u BiH – ističe Proroković.
U novoj Rezoluciji Skupštine Srbije piše da novi pregovori moraju biti otvoreni u pogledu ishoda i trajanja. Ali, Havijer Solana je rekao da pregovori ne mogu trajati neograničeno, pominjući rok od "oko 120 dana". Šta će Beograd da učini u vezi s tim, jer u delu međunarodne zajednice i dalje postoji želja da se pregovori oroče?
– Postojala je intencija u delu međunarodne javnosti i da Kosovo bude nezavisno i da se ta nezavisnost potvrdi još krajem 2006. godine, pa evo, Kosovo još nije nezavisno. Oročeni pregovori su osuđeni na neuspeh i zato nisu dobri. Ukoliko bismo imali tu varijantu da su pregovori oročeni, a da se posle 120 dana automatski primeni Ahtisarijev plan, da Kosovo postane nezavisna država, kako onda možemo uopšte da motivišemo Albance da pregovaraju i zašto bi oni seli za pregovarački sto.
A da li je za Beograd prihvatljivo neko oročavanje pregovora, ali bez Ahtisarijevog plana?
– Ne. Evo, sada se iz nekih diplomatskih izvora pominje da bismo mogli imati oročene pregovore, ali da nema prejudiciranja rešenja. Moje kontrapitanje je: ako imamo oročene pregovore na 120 dana, šta se dešava 121. dana ako smo blizu dogovora, ali formalno još nismo potpisali nikakav sporazum. Da li se oni prekidaju, nastavljaju, kako će dalje teći ceo taj proces?
Da je pristup Martija Ahtisarija bio iole pošteniji i iskreniji mi bismo danas imali sporazum na stolu. Danas bismo mogli da razmišljamo o njegovoj implementaciji, jer rešenje za KiM će biti vrlo originalno, vrlo kompleksno i vrlo osetljivo. Recimo, Dejtonski sporazum ni posle 12 godina nije u potpunosti implementiran. Mi, dakle, ne smemo da razmišljamo u kategorijama da ćemo imati sporazum sa Albancima za pet ili deset godina, nama treba sporazum sa Albancima što je pre moguće, već u 2008. godini kako bismo što je pre moguće krenuli u njegovo sprovođenje.
Zašto mislite da će Albanci sada biti konstruktivniji u pregovorima (s obzirom na to da ih je Beograd optuživao za nekonstruktivnost)?
– Albanci su bili na poziciji ili nezavisnost ili smrt...
I zašto mislite da će sada promeniti tu poziciju?
– Zato što posle svega što se desilo, posle ovih godinu i po dana, mislim da mora i kod njih da prevlada mišljenje da pregovori i dogovor sa Beogradom nemaju nikakvu alternativu. Šta je alternativa? Unilateralno priznanje? Koga to obavezuje? Nikoga. I Tajvan je jedno vreme bio priznat od UN-a, pa od jednog trenutka više nije. A pozicija Tajvana je bila kudikamo bolja. Albanci mogu da igraju na kartu unilateralnih priznanja. Priznaće ih 20 ili 30 država u svetu, neće biti članica nijedne međunarodne organizacije, ili će biti članica nekoliko beznačajnih sportskih ili kulturnih asocijacija, neće biti država ni u jednom smislu, napraviće sebi veliki problem sa Beogradom, a ovih sedam godina je dokazalo da celokupan sistem KiM ne može da funkcioniše bez Srbije. Pogledajte samo u ovih sedam godina kolike su donacije u energetski sistem na KiM, koliko je tu nekakvih stranih stručnjaka došlo, koliko se na tome radilo, pa KiM i danas više nema struju, nego što je ima.
Nova skupštinska Rezolucija predviđa "energičan" odgovor na eventualno jednostrano priznanje nezavisnosti Kosova. Ta formulacija se nije dopala opoziciji, između ostalog, i jer nije dovoljno precizna. Šta to konkretno znači?
– Odnosi sa državama koje bi eventualno priznale KiM ne mogu ostati isti. Šta bi to konkretno značilo? Postoji više od 20 koraka, u teoriji, koji se mogu preduzeti, ali sigurno je da niko o tome neće govoriti javno. Zašto bismo mi otkrivali te stvari.
Kada će se znati sastav našeg pregovaračkog tima?
– Prvo bi trebalo da znamo kada će se početi sa novim pregovorima. I o strukturi našeg pregovaračkog tima i o personalnim rešenjima znaćemo mnogo više kada budemo mogli da vidimo kakav će format tih pregovora biti. Recimo, svi su očekivali da će se za mandata Ahtisarija razgovarati o statusnim pitanjima, a ispostavilo se da smo godinu dana razgovarali o tehničkim pitanjima, a o statusnim smo imali samo jedan sastanak. Da je iko mogao da pretpostavi da će tako izgledati pregovarački proces, sigurno je da bi mnogo više eksperata, a mnogo manje ljudi iz politike, bilo direktno uključeno u pregovarački tim.
Biljana Baković
[objavljeno: 28.07.2007.]
